Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4446/21 od 15.04.2022. godine, odbijena je kao neosnovna žalba tužene, potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom i drugom izreke, a ukinuta u stavu trećem i četvrtom i u tom delu predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1218/22 od 30.06.2022. godine, stavom prvim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime razlike u visini naknade za troškove ishrane u toku rada koja se isplaćuje u gotovom novcu, za period od januara 2020. godine zaključno sa septembrom 2020. godine, isplati pojedinačno opredeljene novčane iznose sa zateznom kamatom na svaki pojedinačni iznos, kao u njegovom sadržaju. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime razlike u visini naknade za troškove ishrane u toku rada koja se isplaćuje u bonovima, za period od januara 2020. godine zaključno sa septembrom 2020. godine, isplati pojedinačno opredeljene novčane iznose sa zateznom kamatom na svaki pojedinačno iznos, kao u njegovom sadržaju. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 82.760,00 dinara sa zateznom kamatom od izvršnosti do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3832/22 od 16.11.2022. godine, odbijena je kao neosnovna žalba tužene, potvrđena prvostepena presuda i odbijen zahtev tužene za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažnih presuda donetih u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila revizije, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. ZPP.

Tužilac je podneo odgovore na revizije tužnog.

Ocenjujući ispunjenost uslova za dozvoljenost revizija tužene na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11... 18/20), Vrhovni sud je ocenio da ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse ili novim tumačenjem prava, kao ni za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana. Predmet tražene pravne zaštite je zahtev tužioca za isplatu razlike naknade za troškove ishrane u toku rada u utuženom periodu. Pobijanim odlukama nije odstupljeno od sudske prakse, u kojoj je raspravljeno pitanje prava zaposlenih kod tuženog na naknadu troškova za ishranu u toku rada u visini ugovorenog neto iznosa te naknade (bez umanjenja za poreze i doprinose po principu obračuna bruto zarade). Radi se o situaciji kada akti poslodavca ne preciziraju da li se ugovorena novčana vrednost naknade troškova ishrane u toku rada isplaćuje u neto ili u bruto iznosu, pa se prilikom isplate određenog novčanog iznosa po tom osnovu, ne može na štetu zaposlenih zaključiti da je reč o ugovorenom bruto iznosu. Stoga je odlučeno kao u stavu prvom i trećem izreke, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP.

Ispitujući dozvoljenost revizija u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena.

Članom 441. ZPP je propisano, da je, revizija dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.

U sporovima radi novčanog potraživanja iz radnog odnosa, revizija je dozvoljena pod istim uslovima, kao i u imovinskopravnim sporovima koji se odnose na novčano potraživanje.

Članom 403. stav 3. ZPP, je propisano da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužbu radi isplate tužilac je podneo 04.11.2020. godine, a vrednost predmeta spora po reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3832/22 od 16.11.2022. godine je 24.250,80 dinara, a vrednost po reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4446/21 od 15.04.2022. godine je 41.250,80 dinara.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinsko-pravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to je revizija tuženog nedozvoljena, primenom člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Tužiocu nisu dosuđeni traženi troškovi na ime sastava odgovora ne reviziju i sudskih taksi, s obzirom da nisu bili potrebni, u smislu odredbe člana 154. stav 1. ZPP. Iz tog razloga je Vrhovni sud je odlučio kao u stavu petom izreke primenom odredbe čl. 165. st.1 ZPP.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković