Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 3518/14 od 19.05.2015. godine, u stavu 1. izreke, odbija se kao neosnovana žalba tužene i potvrđuje prvostepena presuda u delu kojim je obavezana tužena da tužilji na ime naknade materijalne štete za period od 01.01.2010. do 31.12.2012. godine isplati pojedinačne iznose sa kamatom kako je to navedeno u tom stavu presude. Stavom 2. izreke, preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava 1. izreke tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje za naknadu materijalne štete po osnovu neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2009. godinu kao i po osnovu troškova upisnine u advokatsku komoru, plaćene članarine, komunalne takse za isticanje firme, osiguranje i naknada na ime zakupnine. Stavom 3. izreke, preinačena je prvostepena presuda tako što je tužena obavezana da tužilji na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda isplati 100.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, dok je za preostali iznos do traženih 1.000.000,00 dinara tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan. Stavom 4. izreke, preinačena je odluka o troškovima spora tako što je tužena obavezana da tužilji naknadi troškove postupka u iznosu od 290.202,00 dinara sa kamatom.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude i to u odnosu na deo kojim je preinačena prvostepena presuda i tužiljin tužbeni zahtev odbijen - stav 2. i 3. izreke, kao i u odnosu na troškove postupka, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući drugostepenu presudu u pobijanom delu na osnovu člana 408. ZPP (''Službeni glasnik RS'' 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužilje delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, niti povreda postupka na koju se ukazuje u reviziji.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila sudija Opštinskog suda u Zaječaru do 01.01.2010. godine kada joj je prestala funkcija jer nije ponovo izabrana na istu funkciju. Odlukom Visokog saveta sudstva od 25.04.2012. godine, odbijen je tužiljin prigovor i potvrđena odluka Visokog saveta sudstva o njenom neizboru na sudijsku funkciju. Ustavni sud svojom odlukom od 20.10.2012. godine je poništio odluku Visokog saveta sudstva i naložio da se u roku od 60 dana izvrši izbor, pa je Visoki savet sudstva odlukom od 13.11.2012. godine tužilju izabrao za sudiju Osnovnog suda u Zaječaru. U periodu od 01.01.2010. do 30.06.2010. godine tužilja je primala naknadu plate, a od 01.07.2010. godine pa do ponovnog izbora za sudiju bavila se advokaturom. Veštačenjem je utvrđena razlika između plate koju bi tužilja ostvarila da je radila i isplaćene naknade plate za vreme u kome je naknadu primala. Za ostali period dok se bavila advokaturom ostvarila je prihode koji su u postupku utvrđeni, a potom je veštačenjem u postupku utvrđena razlika između plate koju bi tužilja ostvarila da je radila kao sudija i ostvarenih prihoda od bavljenja advokaturom. Tužilja je imala troškove povodom upisa u advokatsku komoru kao i ostale troškove vezane za bavljenje advokaturom među kojima je i zakupnina, takse, osiguranje, a i ti iznosi su u postupku utvrđeni. Takođe je u postupku utvrđena i naknada koja bi tužilji pripala zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora u 2009. godini.

Kod napred utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilje i obavezao tuženu da joj naknadi materijalnu i nematerijalnu štetu kako je tražila, s tim što je u jednom delu tužba odbačena. Međutim, drugostepeni sud je prvostepenu presudu potvrdio u delu koji se odnosi na naknadu materijalne štete po osnovu razlike između plate koju bi tužilja ostvarila da je radila i naknade zarade koju je primala, a potom iznosa koji je ostvarila po osnovu bavljenja advokaturom. Međutim, taj sud nalazi da tužilji ne pripada pravo na naknadu štete po osnovu neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2009. godinu, kao i troškova po osnovu bavljenja advokaturom, te je u tom delu zahtev odbijen kao neosnovan. Preinačena je i prvostepena presuda u delu dosuđene nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda utoliko što je tužilji po tom osnovu priznat iznos od 100.000,00 dinara, a u preostalom delu zahtev je odbijen kao neosnovan.

Osnovano tužilja u svojoj reviziji navodi da je odluka drugostepenog suda u delu kojim je odbijen njen tužbeni zahtev za naknadu štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2009. godinu zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Tužilja je nesporno radila kao sudija 2009. godine i na taj način ona je stekla pravo na godišnji odmor za tu godinu. Iako je po zakonu imala pravo da godišnji odmor iskoristi do polovine 2010. godine, kako to navodi drugostepeni sud, njoj to nije omogućeno od strane tužene kao poslodavca. Naknada zarade koju je tužilja primala šest meseci od prestanka funkcije je pravo iz Zakona o sudijama (član 101) i ta naknada ne sadrži u sebi naknadu štete zbog nekorišćenja godišnjeg odmora krivicom poslodavca. Pravo na naknadu ovog vida štete se zasniva na članu 76. u vezi člana 2. stav 2. Zakona o radu. Pri svemu tome, krivica tužene kao poslodavca nije sporna, odnosno ona nesumnjivo proizilazi iz činjenice da je odluka o neizboru tužilje na sudijsku funkciju bila nepravilna, pa osnov odgovornosti tužene za štetu se nalazi u članu 172. ZOO. S obzirom da iznos ovog potraživanja nije sporan, a imajući u vidu napred navedeno ovaj sud je u tom delu preinačio drugostepenu presudu i potvrdio prvostepenu presudu stavom 1. izreke ove presude, a na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Tužilja osnovano u reviziji navodi i da odluka drugostepenog suda kojom je odbijen zahtev za naknadu troškova za upis u imenik advokata i drugih troškova povodom bavljenja advokaturom nije zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava. Sud u tom delu smatra da je tužiljina odluka da se bavi advokaturom stvar njenog slobodnog izbora, te da otuda nezakonita odluka o njenom neizboru za sudiju nije u direktnoj uzročno-posledičnoj vezi sa slobodnim opredeljenjem da se bavi advokaturom, te da otuda ne postoji osnov da joj se taj vid štete naknadi. Kako je u postupku utvrđeno da je tužilja naknadu kao neizabrani sudija primala do 30.06.2010. godine, a da se u imenik advokata upisala 01.07.2010. godine, za sada se ne može prihvatiti stav nižestepenog suda da je trošak u vezi bavljenja advokaturom stvar tužiljinog slobodnog izbora.

Odredbom člana 9. Zakona o advokaturi (''Službeni glasnik RS'' 31/2011 i 24/2012) je predviđeno da je advokatska komora dužna da u roku od 30 dana od donošenja odluke o upisu u imenik advokata omogući kandidatu polaganje advokatske zakletve pod uslovom da je uplatio troškove upisa. U članu 10. istog zakona je predviđeno da advokatska komora na dan položene advokatske zakletve donosi rešenje o upisu u imenik advokata i izdaje advokatsku legitimaciju a ona služi kao dokaz svojstva advokata. Iz navedenih odredaba proizilazi da bez dobijanja advokatske legitimacije odnosno rešenja o upisu u imenik a pre toga polaganja advokatske zakletve odnosno uplate troškova za upis u advokatsku komoru nije moguće defacto bavljenje advokaturom.

U situaciji kada tužilja nije izabrana za sudiju i ako su joj po tom osnovu prestala sva primanja, onda njeno bavljenje advokaturom nije stvar slobodnog izbora nego rezultat i potrebe da se obezbedi egzistencija bavljenjem profesije koja je najbliža njenom obrazovanju, životnom opredeljenju. Da bi se pravilno zauzeo stav o tome da li tužilja ima pravo na traženu naknadu bilo je nužno da se prethodno utvrdi da li je ona 30.06.2010. godine prestala da prima naknadu zato što od tog momenta neizabranim sudijama nisu uopšte isplaćivane naknade ili upravo zato što je od tada postala advokat (Vlada Srbije je zaključkom produžila primanja naknada neizabranim sudijama). Ako sud nađe da tužilja posle 01.07.2010. godine ne bi primala nikakvu naknadu i da nije postala advokat, kod ocene osnovanosti zahteva za naknadu ostalih troškova povodom bavljenja advokaturom (takse, zakupnina i slično) sud mora da utvrdi šta je u konkretnom slučaju bilo predmet oporezivanja odnosno da li čist prihod koji je tužilja ostvarila a koji se dobija nakon što se od ukupnog prihoda odbiju svi troškovi, pa i pomenuti vezani za zakupninu i drugo ili je predmet oporezivanja bio ukupan prihod bez odbijanja troškova. S obzirom da sud nije imao u vidu sve napred navedene odredbe, to zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje u ovom delu nije potpuno i pravilno utvrđeno zbog čega je u tom delu drugostepena odluka morala biti ukinuta na osnovu člana 416. stav 2. ZPP.

Ustavni sud je u svojoj odluci, koju je doneo povodom neizbora tužilje za sudiju, utvrdio da je u tom postupku povređeno pravo tužilje na pravično suđenje. To pravo je zagarantovano članom 32. Ustava Srbije i članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ustav Srbije je pravo na pravično suđenje svrstao u ljudska i manjinska prava i slobode uz njihovu neposrednu primenu po članu 18. stav 1. Otuda se pravo na pravično suđenje može svrstati u prava ličnosti (tužilja je u tužbi izričito i navela da nematerijalnu štetu potražuje zbog povrede prava ličnosti, to je navedeno i u prvostepenom presudi, a u drugostepenoj nije). Iako je povreda prava na pravično suđenje u ovom slučaju otklonjena odlukom Ustavnog suda i odlukom Visokog saveta sudstva o izboru tužilje za sudiju, po mišljenju ovog suda pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da tužilja u konkretnom slučaju ima pravo i na novčanu naknadu jer su okolnosti slučaja takve da se dosuđivanje novčane naknade može zasnovati na odredbi člana 200. ZOO. Na pravo tužilje na naknadu nematerijalne štete u konkretnom slučaju ne utiče ni to što po mišljenju ovog suda donošenje nezakonite odluke o neizboru sudije samo po sebi nije uzrok čija je posledica povreda časti i ugleda neizabranog sudije. Nužno je da se u svakom konkretnom slučaju ceni da li su ispunjeni uslovi za taj vid štete, a u ovom slučaju tužilja u postupku nije pružila nesumnjive dokaze da je zbog vođenog postupka došlo do povrede njene časti i ugleda. Međutim, nesumnjivo je došlo do povrede prava ličnosti, a kako je to već napred navedeno.

Imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja, a posebno činjenicu da je tužilja u daljem toku postupka ponovo izabrana na sudijsku dužnost, te da je i to mera otklanjanja posledica nepravilne i nezakonite odluke u ovom slučaju, po mišljenju ovog suda pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je tužilji po tom osnovu odredio naknadu u iznosu od 100.000,00 dinara. Veći iznos naknade ne bi, u skladu sa članom 200. ZOO u ovom slučaju bio u skladu sa ciljem kome ova vrsta naknade služi. Zbog toga je u navedenom delu revizija odbijena i potvrđena drugostepena presuda stavom 3. izreke ove presude, a na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća sudija

Vesna Popović,s.r.