Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je putem punomoćnika blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18 - u daljem tekstu: ZPP) i našao da je revizija tužilje osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u spornom periodu radila kod tužene kao profesor razredne nastave u odeljenju u koje je bio upisan i jedan učenik koji je imao poteškoća sa ostvarivanjem rezultata, zbog čega je tužilja sa njim morala da radi po individualnom obrazovnom planu, u skladu sa mišljenjem interresorne komisije i odlukom stručnog kolegijuma. Za navedeni rad plata tužilji nije uvećana za 10 % u skladu sa Uredbom Vlade RS o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama. Visina uvećanja od 10% u traženom periodu utvrđena je veštačenjem od strane veštaka finansijske struke, kao i iznos obračunate kamate od dana dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do dana veštačenja. Taj iznos dosuđen je prvostepenom presudom tužilji kao naknada štete zbog neisplaćene uvećane plate, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Pobijanom drugostepenom presudom preinačena je prvostepena presuda i odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev sa obrazloženjem da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, konkretno odredbu člana 3. stav 1. tačka 4. Uredbom Vlade RS o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama. Po tumačenju drugostepenog suda, tužilja nije mogla da stekne pravo na uvećanje keoficijenta za obračun zarade po navedenoj Uredbi Vlade RS, jer nije zaposlena u školi za decu ometenu u razvoju, već je nastavnik razredne nastave u redovnoj osnovnoj školi koja nema posebno odeljenje za decu ometenu u razvoju, dok činjenica da je u njenom odeljenju bio jedan učenik sa smetanjama u razvoju ne daje osnov za uvećanje koeficijenta za obračun zarade.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tužilje ukazuje da je u pobijanoj drugostepenoj presudi pogrešno tumačeno i primenjeno materijalno pravo.

Naime, članom 3. stav 1. tačka 4. Uredbe Vlade RS o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama („Službeni glasnik RS“ broj 44/01,...124/2012), propisano je da se koeficijent zaposlenom u školi za decu ometenu u razvoju i nastavniku odeljenja za decu ometenu u razvoju pri redovnoj osnovnoj školi uvećava za 10%.

Prostim jezičkim tumačanjem citiranog člana navedene Uredbe jasno je da pravo na uvećanje zarade od 10% imaju, pored zaposlenih u posebnim školama za decu ometenu u razvoju, i nastavnici u redovnim školama sa formiranim posebnim odeljenjem za decu ometenu u razvoju, a koji sa njima rade. Međutim, u situaciji kada je jedan od ciljeva redovnog vaspitno - obrazovnog sistema u našoj zemlji inkluzija, odnosno uključivanje u taj sistem i dece sa teškoćama u razvoju, neophodno je šire, sistemsko i ciljno tumačenje koje je, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno dao prvostepeni sud. Naime, prvostepeni sud je dao šire tumačenje primene citiranog člana, smatrajući da je namera donosioca Uredbe prilikom formulisanja navedenog člana bila da se uvećanje zarade po ovom osnovu za 10% prizna nastavnom osoblju koje u redovnim školama radi sa decom ometenom u razvoju (sa smetnjama, poteškoćama u razvoju), nezavisno od odeljenja u koje su ta deca upisana, a zbog njihovog dodatnog radnog angažovanja i napora koje nesporno svakodnevno ulažu u radu sa tom decom, što opravdava priznanje prava na uvećanu zaradu. Naime, opšte poznata činjenica je da redovne osnovne škole, iako nemaju formirana posebna odeljenja za decu ometenu u razvoju, upisuju takvu decu u cilju njihove inkluzije, razvoja i sticanja obrazovanja zajedno sa decom koja nemaju poteškoće i smetnje u razvoju. I u situaciji bez formiranog posebnog odeljenja, rad sa decom ometenom u razvoju, pa makar se radilo i o samo jednom učeniku, iziskuje povećani radni angažman i dodatne obaveze nastavnika, posebno nastavnika razredne nastave koji sa detetom ometenim u razvoju mora da radi po posebnom napravljenom indivudalnom obrazovnom planu i programu u odnosu na ostalu decu koja nastavu pohađaju po redovnom planu i programu i da bude osposobljen da u proces učenja uključi takvo dete. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, to svakako iziskuje veći napor nastavnika u radu i upravo ta činjenica o posebnom sistemu rada i dodatnom radnom angažovanju nastavnika u radu sa detetom sa smetnjama u razvoju, a u cilju savladavanja gradiva i detetovog obrazovanja, predstavlja dovoljan osnov za priznanje uvećane zarade tom nastavniku, nezavisno od činjenice što u redovnoj školi ne postoji posebno formirano odeljenje za decu ometenu u razvoju.

U konkretnom slučaju, tužilja je kao nastavnik razredne nastave u spornom periodu u svom odeljenju imala učenika sa smetanja u razvoju sa kojim je morala da radi po posebnom individualnom obrazovnom programu, sa posebnim pripremama, obukama i dodatnim radnim angažovanjem, ali joj za takav rad nije uvećana plata. Po nalažanju Vrhovnog kasacionog suda, a iz prethodno navedenih razloga, utvrđeno činjenično stanje daje osnova za uvećanje plate tužilji u smislu člana 3. stav 1. tačka 4. Uredbe Vlade RS o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama, te kako joj tužena osnovna škola nije omogućila ostvarivljnje ovog prava, ista joj je na taj način pričinila materijalnu štetu u visini neisplaćene uvećane zarade.

S' toga je pobijana drugostepena presuda preinačena tako što je odbijena kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda, kao u izreci ove presude, primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić