Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20), Vrhovni sud je ocenio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom tužilje ukazuje se na bitnu povredu odredaba parničnog postuka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, zbog koje se revizija, u skladu sa članom 407. stav 1. tačka 1-3. ZPP, ne može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u spornom periodu bila zaposlena kod tužene na poslovima ... sa koeficijentom za obračun plate od 6,30. Tužena je platu obračunavala množenjem navedenog koeficijenta i propisane osnovice, dopunjujući istu do visine minimalne zarade, koja je isplaćivana tužilji. U spornom periodu tužena nije u obračunskim listama kao posebne stavke iskazivala deo zarade koji se odnosi na naknadu ishrane u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora. Nalazom i mišljenjem veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđena je visina traženih naknada u dve varijante i to primenom parametara definisanih odredbama: Posebnog kolektivnog ugovora za osnovne škole iz 1999. godine i Opšteg kolektivnog ugovora iz 2008. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilje smatrajući da joj pripada pravo na naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, jer kada se uzme način obračuna plate tužilji, koja je niža od minimalne zarade, te da je ista dopunjavana do visine minimalne zarade, jasno proizlazi da u minimalnoj zaradi ne mogu biti sadržani troškovi na ime ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, sve u skladu sa član 111. stav 6. Zakona o radu.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio tužbeni zahtev tužilje za isplatu navedenih naknada, zaključujući da je tužilji isplaćena plata prema koeficijentu utvrđenom u skladu sa odredbama Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, a u kojem su sadržane i navedene naknade, te kako je ovaj zakon lex specialis u odnosu na Zakon o radu, to se ne mogu primeniti opšta pravila radnopravnog propisa prema kojima zaposleni koji u skladu sa Zakonom o radu ostvaruju pravo na isplatu minimalne zarade imaju pravo i na uvećanu zaradu i naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u smislu člana 108. i 118. Zakonao radu.

Neosnovano se revizijom ukazuje da se navedeni zaključak drugostepenog suda zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 2. stav 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 sa kasnijim izmenama i dopunama), propisano je da se njegove odredbe primenjuju i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drukčije određeno.

Odredbom člana 13. stav 1. i 3. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (''Sl. glasnik RS'' broj 88/17....6/20), propisano je da delatnost obrazovanja i vaspitanja obavlja ustanova, a da se na osnovanje i rad ustanove primenjuju propisi o javnim službama.

Članom 1. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“ br. 34/01 ... 21/16 i dr.), između ostalog, propisano je da se ovim zakonom uređuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koji se finansiraju iz budžeta Republike, Autonomne pokrajne i jedinice lokalne samouprave, a članom 4. stav 2. navedenog zakona, propisano je da koeficijent za obračun plate sadrži dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

S obzirom na navedeno, da se na tuženu primenjuju propisi o javnim službama, to se po oceni Vrhovnog suda na zarade i druga primanja zaposlenih kod tuženog primenjuje Zakon o platama u državnim organima i javnim službama.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, a u kontekstu navedenih odredbi zakona, Vrhovni sud nalazi da je tužilji iznos naknade za ishranu u toku rada i regresa sadržan u koeficijentu prema kome je tužilji isplaćivana plata, u skladu sa članom 4. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, zbog čega nema pravo na naknadu koju potražuje postavljenim tužbenim zahtevom, a kako je to pravilno zaključio i drugostepeni sud.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić