Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1754/14 od 22.06.2016. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 12064/10 od 16.11.2012. godine u drugom, trećem, četvrtom i petom stavu izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da naknadi tuženom troškove drugostepenog postupka u iznosu od 33.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju sa predlogom da se ista odbaci ili odbije, a tužilac obaveže da naknadi tuženom troškove postupka povodom tog vanrednog pravnog leka.

Ispitujući dozvoljenost revizije tužioca izjavljene protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu - dela kojim je odlučeno o zahtevu za poništaj odluke Generalnog sekretara tuženog br. .. od 20.09.1995. godine i odluka Izvršnog odbora tuženog br. .. od 16.10.1995. godine i br. .. od 02.12.1995. godine, na osnovu člana 401. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 125/04 i 111/09 - ZPP) koji se u ovom postupku primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 72/11 ... 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da tužiočeva revizija u tom delu nije dozvoljena.

Označenim odlukama tuženog utvrđeno je da je prestala potreba za radom tužioca (odluka br. .. od 20.09.1995. godine), odbijen tužiočev prigovor protiv odluke o prestanku potrebe za njegovim radom (odluka br. .. od 16.10.1995. godine) i odbijen prigovor tužioca protiv odluke o udaljenju sa rada (odluka br. .. od 02.12.1995. godine). Navedene odluke nisu donete povodom zasnivanja, postojanja ili prestanka radnog odnosa, zbog čega revizija tužioca protiv presude kojom je pravnosnažno odlučeno o tužbenom zahtevu za poništaj tih odluka nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji u preostalom delu, na osnovu člana 399. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da tužiočeva revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Tužilac revizijom, pogrešno se pozivajući na odredbe važećeg Zakona o parničnom postupku koje se ne mogu primeniti u ovom postupku jer za to nije ispunjen uslov propisan članom 506. stav 2. tog zakona, neosnovano ukazuje na postojanje bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačke 2, 6, 8, 10. i 11. ZPP. Sud je nadležan da odlučuje o zaštiti prava radnika kojem je prestao radni odnos, na osnovu člana 97. Zakona o radnim odnosima („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 45/91 sa kasnijim izmenama i dopunama), važećeg u vreme kada su pobijane odluke o prestanku radnog odnosa tužioca donete, i člana 1. ZPP. U ovom postupku nije doneta neka od presuda predviđenih članovima 336, 337. i 338. ZPP pa zato nije ni mogla biti učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 6. istog zakona, a ni iz tačke 8. jer nije postojao zahtev stranke da u postupku u potrebljava svoj jezik i pismo koji je sud odbio. Javnost nije bila isključena ni na jednom ročištu za glavnu raspravu, a o zahtevu za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa nije ranije doneta pravnosnažna presuda ili zaključeno sudsko poravnanje, niti je između istih stranaka bila u toku parnica po takvom zahtevu. Zbog toga nisu učinjene ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačke 10. i 11. ZPP. Navodi revidenta o postojanju bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 1. ZPP su paušalni, jer u reviziji nije navedena nijedna odredba procesnog zakona koju u postupku po žalbi drugostepeni sud nije primenio ili je pogrešno primenio.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio kod tuženog u radnom odnosu na neodređeno vreme na radnom mestu referenta za prikupljanje reklama. Izvršni odbor tuženog je 29.05.1995. godine, pošto je pribavio pozitivno mišljenje sindikalne organizacije, doneo Program unapređenja unutrašnje organizacije stručnih službi. Na osnovu tog Programa je izvršena izmena Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova i radnih zadataka kojom je ukinuto radno mesto referenta za prikupljanje reklama, na koje je tužilac bio raspoređen. Po opštem aktu tuženog, nije bilo moguće rasporediti tužioca na drugo radno mesto prema njegovoj stručnoj spremi, radnoj sposobnosti i iskustvu, zbog čega mu je obezbeđeno zaposlenje u VV. Između VV i tuženog zaključen je 19.09.1995. godine sporazum o preuzimanju tužioca na rad, na poslove i radne zadatke referenta propagande i marketinga, ali tužilac nije dao saglasnost na ovaj sporazum niti je počeo da radi kod drugog poslodavca. Odlukom tuženog broj .. od 16.10.1995. godine prestao je radni odnos tužioca zbog odbijanja da zasnuje radni odnos u VV. Odlukom drugostepenog organa tuženog - Izvršnog odbora, broj ../.. od 02.12.1995. godine odbijen je kao neosnovan prigovor tužioca na odluku o prestanku radnog odnosa.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su u sporu za poništaj odluke o prestanku radnog odnosa tužioca pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 87. stav 2. tačka 3. tada važećeg Zakona o radnim odnosima bilo je propisano da radniku prestaje radni odnos bez njegove saglasnosti ako odbije da se stručno osposobi, dokvalifikuje, odnosno prekvalifikuje, odnosno zasnuje radni odnos u drugom preduzeću, u smislu članova 25. i 26. tog zakona. Navedenim odredbama predviđena je dužnost preduzeća da u saradnji sa organizacijom za zapošljavanje, preduzme odgovarajuće mere i aktivnosti da se radniku za čijim je radom prestala potreba obezbedi zasnivanje radnog odnosa na neodređeno vreme u drugom preduzeću, na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, odnosno radnoj sposobnosti, kao i da mu obezbedi stručno osposobljavanje, dokvalifikaciju ili prekvalifikaciju.

U konkretnom slučaju, tuženi je ispunio dužnost predviđenu članom 25. stav 1. Zakona o radnim odnosima i obezbedio tužiocu zasnivanje radnog odnosa na neodređeno vreme u VV, sa kojim je zaključio sporazum o preuzimanju tužioca na rad - na poslove i radne zadatke referenta propagande i marketinga, koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi i radnoj sposobnosti jer je kod tuženog već obavljao poslove referenta za prikupljanje reklama. Tužilac je odbio da zasnuje radni odnos u VV tako što nije dao saglasnost na sporazum o preuzimanju, niti je započeo rad kod drugog poslodavca. Zbog toga odluke tuženog o prestanku radnog odnosa tužioca su zakonite, zasnovane na navedenom članu 87. stav 2. tačka 3. Zakona o radnim odnosima. Neosnovanost zahteva za poništaj odluka o prestanku radnog odnosa čini neosnovanim i zahtev tužioca za isplatu novčanog potraživanja - neisplaćenih zarada i naknada troškova ishrane, prevoza i regresa, kao i za uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje.

Revizija ne sadrži razloge o pogrešnoj primeni materijanog prava, osim navoda da je sud sada o tužbenom zahtevu odlučio drugačije nego u ranijim presudama (sve ukinute u postupku po žalbi).

O troškovima postupka odlučeno je pravilnom primenom članova 149, 150. i 161. stav 1. ZPP.

Shodno izloženom, na osnovu člana 405. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Troškovi tuženog za odgovor na reviziju, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu bili nužni za vođenje ove parnice, pa je zato primenom članova 150. i 161. stav 1. ZPP odlučeno kao u trećem stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić