Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pobijajući je u delu kojim je odbijena je žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju sa zahtevom za naknadu troškova.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20 i 10/23 – drugi zakon) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je državljanin Ruske federacije koji je kod tuženog zasnovao radni odnos na neodređeno vreme od 01.01.2011. godine na osnovu ugovora o radu od 25.01.2011. godine. Prema članu 2.3. ugovora, tužilac je imao obavezu da do trenutka početka rada pribavi i dostavi tuženom dozvolu za boravak na teritoriji Republike Srbije izdatu od MUP-a Republike Srbije, a takođe da blagovremeno produži rok važenja te dozvole. Ugovoreno je i da će tuženi tužiocu pružiti svu moguću pomoć u pribavljanju i produženju dozvole, kao i da troškove povodom toga plaća tuženi. Po članu 11. ugovora predviđeno je da ugovor prestaje da važi u slučajevima predviđenim propisima Republike Srbije i internim normativnim aktima poslodavca. Navedeni ugovor o radu je izmenjen aneksom broj 8 od 25.02.2013. godine i to član 6.2. tako što je ugovoreno da se tužiocu određuje mesečna zarada u iznosu od 5.717 evra neto koja se sastoji od fiksne mesečne neto zarade i inododatka. Tuženi je rešenjima od 09.05.2014. godine, 12.08.2014. godine, 14.11.2014. i od 24.05.2017. godine, privremeno udaljio tužioca sa rada, a rešenjem od 12.08.2014. godine utvrđeno je da mu za vreme privremenog udaljenja sa rada pripada naknada zarade u visini 1/3 osnovne zarade, te da se tužilac privremeno udaljava sa rada dok traje mera zabrane napuštanja stana, a najkasnije do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka (koji je protiv tužioca prethodno pokrenut) i u kom postupku je izrečena navedena mera (kojom je zamenjena prethodno doneta mera pritvora). Tužiocu je takođe u krivičnom postuku izrečena mera zabrane napuštanja Republike Srbije bez odobrenja suda i oduzet mu je pasoš. U vreme zasnivanja radnog odnosa i tokom njegovog trajanja, tužilac je imao odobren privremeni boravak u Republici Srbiji i na osnovu toga izdatu radnu dozvolu, poslednji put za period od 25.05.2017. do 18.11.2017. godine. Tuženi je 27.10.2017. godine podneo Nacionalnoj službi za zapošljavanje zahtev za produženje radne dozvole za zapošljavanje tužioca, ali je ova Služba rešenjem od 08.01.2018. godine podneti zahtev odbacila iz razloga što tužilac (nakon 18.11.2017. godine) nije imao odobrenje za privremeni boravak stranca u Republici Srbiji. Nakon toga tuženi je 29.01.2018. godine, doneo osporeno rešenje na osnovu koga je tužiocu raspoređenom na poslove ... Bloka ... prestao radni odnos, zbog toga što kao stranom državljaninu nije odobren zahtev za produženje radne dozvole za zapošljavanje od strane nadležnog organa, jer nije dobio odobrenje za privremeni boravak stranaca u Republici Srbiji. Rešenjem je konstatovano da radni odnos tužiocu prestaje 18.11.2017. godine (retroaktivno) sa svim propisanim posledicama prestanka radnog odnosa. Pored toga utvrđeno je da je tužilac 23.11.2017. godine podneo zahtev za odobrenje privremenog boravka u Republici Srbiji koji je odbijen rešenjem MUP Direkcija policije PU za Grad Beograd, Uprava za strance od 19.12.2017. godine, jer nisu ispunjeni uslovi propisani odredbama člana 28. stav 1. tačka 3. Zakona o strancima, odnosno zato što tužilac uz zahtev nije priložio dovoljno dokaza o opravdanosti zahteva za odobrenje privremenog boravka u skladu sa svrhom privremenog boravka iz člana 26. stav 1. navedenog zakona. U obrazloženju rešenja je navedeno da utvrđene činjenice ukazuju da je tužilac nakon isteka odobrenog privremenog boravka i isteka radne dozvole (18.11.2017. godine), nastavio da radi u kontinuitetu po osnovu istog ugovora o radu kojim je zasnovan radni odnos na neodređeno vreme, pri čemu prema Zakonu o zapošljavanju stranaca nije bilo zakonskog osnova da nastavi sa radom jer nije bio ispunjen uslov da tužilac poseduje odobrenje za privremeni boravak i dozvolu za rad, niti je NSZ podnet zahtev za produženje radne dozvole najranije 15 dana pre isteka roka važenja prethodne radne dozvole. Međutim, rešenjem MUP Direkcija policije PU za Grad Beograd, Uprava za strance od 26.03.2018. godine, dozvoljeno je ponavljanje postupka po zahtevu tužioca za odobrenje privremenog boravka po osnovu zaposlenja, budući da je utvrđeno da je poslodavac 27.10.2017. godine podneo Nacionalnoj službi za zapošljavanje zahtev za produženje radne dozvole za zapošljavanje tužioca. Istog dana (26.03.2018. godine) doneto je rešenje kojim je poništeno prethodno navedeno rešenje od 19.12.2017. godine, pa je tužiocu odobren privremeni boravak po osnovu zaposlenja do 18.05.2018. godine. Veštačenjem je utvrđena visina štete u vidu izgubljene 1/3 naknade zarade za sporni period, a obračunata je i zatezna kamata od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do 21.01.2019. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev i poništili predmetno rešenje tuženog o prestanku radnog odnosa tužiocu od 29.01.2018. godine, nalazeći da su prema odredbi člana 187. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku, poništajem rešenja MUP-a od 19.12.2017. godine uklonjene sve pravne posledice koje je to rešenje proizvelo, pa je tužiocu kao strancu u Republici Srbiji nezakonito prestao radni odnos i tuženi je obavezan da tužioca vrati na rad shodno članu 191. stav 1. Zakona o radu. Zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa, osnovano je i tužiočevo potraživanje na ima naknade štete u visini 1/3 izgubljene naknade zarade (bez inododatka), budući da je tužilac bio suspendovan sa rada i primao bi naknadu zarade za sporni period u smislu članova 165. i 166. u vezi člana 107. stav 1. Zakona o radu.

Po oceni Vrhovnog suda neosnovano se revizijom tuženog ukazuje da je stanovište nižestepenih sudova zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 175. Zakona o radu, radni odnos prestaje: istekom roka za koji je zasnovan; kad zaposleni navrši 65 godina života i najmanje 15 godina staža osiguranja, ako se poslodavac i zaposleni drukčije ne sporazumeju; sporazumom između zaposlenog i poslodavca; otkazom ugovora o radu od strane poslodavca ili zaposlenog; na zahtev roditelja ili staratelja zaposlenog mlađeg od 18 godina života; smrću zaposlenog i u drugim slučajevima utvrđenim zakonom.

Zapošljavanje stranaca ostvaruje se pod uslovom da poseduje odobrenje za privremeni boravak bez obzira na vremensko trajanje boravka ili stalno nastanjenje u skladu sa zakonom i dozvolu za rad u skladu sa ovim zakonom, ako ovim zakonom nije drugačije utvrđeno (član 9. Zakona o zapošljavanju stranaca („Službeni glasnik RS“ broj 128/14) važeći do izmene („Službeni glasnik RS“ broj 31/19)). Radna dozvola za zapošljavanje izdaje se na zahtev poslodavca u skladu sa stanjem na tržištu rada pod uslovima propisanim u članu 16. stav 1. navedenog zakona. Radna dozvola za zapošljavanje izdaje se za zapošljavanje stranca koji ima odobrenje za privremeni boravak i ispunjava uslove iz zahteva poslodavca koji se odnose na odgovarajuća zvanja i sposobnosti, kvalifikacije, prethodno iskustvo i dr. Radna dozvola za zapošljavanje izdaje se za planirani period zaposlenja, a najduže dok traje privremeni boravak (stavovi 2. i 3.), kako je navedena odredba glasila do izmene ("Službeni glasnik RS", broj 50/2018 od 29. juna 2018. godine). Po članu 27. navedenog zakona, važećem u vreme podnošenja zahteva za izdavanje radne dozvole, dozvola za rad izdaje se za period koji je naznačen u zahtevu za izdavanje dozvole, a najduže za period utvrđen ovim zakonom i period za koji traje boravak stranca, pri čemu se uz zahtev za izdavanje dozvole za rad podnose odgovarajući dokazi o ispunjenosti uslova za izdavanje dozvole. Dozvola za rad se produžava ako su u momentu podnošenja zahteva za produženje ispunjeni uslovi za njeno izdavanje. Zahtev za izdavanje, odnosno produženje dozvole za rad, podnosi se organizaciji nadležnoj za poslove zapošljavanja prema mestu privremenog boravka ili stalnog nastanjenja stranca, odnosno prema sedištu poslodavca ili mestu gde se rad obavlja u zavisnosti od vrste dozvole za rad, a zahtev za produženje dozvole za rad podnosi se najranije 30, a najkasnije 15 dana pre isteka roka važenja prethodne dozvole (član 28. stav 1. i 2. navedenog zakona).

Po članu 26. stav 1. tačka 1. Zakona o strancima („Službeni glasnik RS“ broj 97/08) privremeni boravak može da se odobri strancu koji namerava da boravi u Republici Srbiji duže od 90 dana zbog rada, zapošljavanja, obavljanja privredne ili druge profesionalne delatnosti. Prema članu 30. privremeni boravak radi rada, zapošljavanja, obavljanja privredne ili druge profesionalne delatnosti, može da se odobri strancu kome je odobreno pravo na rad, ili mu je privremeni boravak prethodni uslov za odobravanje tog prava, u skladu sa propisima kojima je uređen rad stranaca u Republici Srbiji (stav 1. tačka 1.) Privremeni boravak iz stava 1. ovog člana, odobrava se strancu do isteka odobrenog radnog angažovanja u Republici Srbiji, odnosno u trajanju iz člana 29. stav 1. ovog zakona (do jedne godine i može da se produži na isti period, ako ovim zakonom ili međunarodnim ugovorom nije drugačije određeno).

Pravne posledice poništavanja i ukidanja rešenja u upravnom postupku propisane su u članu 187. stav 1. i 2. Zakona o opštem upravnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 18/2016, 95/2018 (Autentično tumačenje), 2/2023 (Odluka Ustavnog suda)). Za razliku od ukidanja rešenja kada se ne uklanjaju se pravne posledice koje je rešenje već proizvelo, poništavanjem rešenja uklanjaju se sve pravne posledice koje je rešenje proizvelo i ono se onemogućava da dalje proizvodi pravne posledice.

U kontekstu navedenog materijalnog prava i utvrđenih činjenica da je tužiocu prestao radni odnos 18.11.2017. godine, na osnovu rešenja tuženog od 29.01.2018. godine, zbog toga što je odbačen zahtev poslodavca za produženje radne dozvole za zapošljavanje tužiocu, kao stranom državljaninu, jer nije dobio odobrenje za privremeni boravak stranaca u Republici Srbiji, te da je rešenjem MUP-a Direkcija policije PU za Grad Beograd, Uprava za strance od 26.03.2018. godine, dozvoljeno ponavljanje postupka i istog dana doneto rešenje kojim je poništeno prethodno rešenje od 19.12.2017. godine i tužiocu odobren privremeni boravak po osnovu zaposlenja, pravilno je stanovište nižestepenih sudova da je osporeno rešenje nezakonito zbog pravnog dejstva posledica poništavanja rešenja u upravnom postupku (član 187. stav 1. i 2. ZUP). Zakonitost rešenja o prestanku radnog odnosa ceni se na osnovu činjenica postojećih u vreme njegovog donošenja, međutim po navedenoj odredbi Zakona o opštem upravnom postupku, poništavanjem rešenja u upravnom postupku uklanjaju se sve pravne posledice koje je rešenje proizvelo i ono se onemogućava da dalje proizvodi pravne posledice. Kako je u konkretnom slučaju po članu 11. ugovora o radu, predviđeno da ugovor prestaje da važi u slučajevima predviđenim propisima Republike Srbije i internim normativnim aktima poslodavca, to je pravilno stanovište nižestepenih sudova da nije ostvaren uslov za prestanak radnog odnosa tužiocu u smislu člana 175. stav 1. tačka 7. Zakona o radu, zbog toga što po zahtevu poslodavca, tužiocu kao stranom državljaninu u vreme donošenja osporenog rešenja nije odobreno produženje radne dozvole iz razloga odbijanja odobrenja za privremeni boravak u Republici Srbiji rešenjem nadležnog organa, čijim poništavanjem se uklanjaju sve pravne posledice koje je rešenje proizvelo i ono onemogućava da dalje proizvodi pravne posledice, pa je tuženi obavezan da tužioca vrati na rad shodno članu 191. stav 1. Zakona o radu. Sledom navedenog, kao neosnovani su ocenjeni svi navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Zahtev tužioca za naknadu troškova odgovora na reviziju je odbijen na osnovu člana 154. stav 1. ZPP jer to nisu nužni troškovi za vođenje parnice.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković