O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Zaječaru P1 60/16 od 09.11.2016. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezani tuženi da tužiocu solidarno na ime manje isplaćene zarade po osnovu smenskog rada za period od 01.02.2013. godine, do 30.06.2014. godine, isplate ukupan iznos od 85.917,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne novčane iznose navedene u ovom stavu izreke počev od dana dospelosti svakog iznosa do isplate. Stavom drugim izreke, obavezani su tuženi da tužiocu solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 53.836,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 48.336,00 dinara od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 2144/2017 od 06.06.2017. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog „Srbija Kargo“ i potvrđena presuda Osnovnog suda u Zaječaru P1 60/16 od 09.11.2016. godine.

Odlukom Ustavnog suda Už 5948/2017 od 09.10.2020. godine usvojena je ustavna žalba Akcionarskog društva za železnički prevoz robe „Srbija Kargo“ i utvrđeno da je presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 2144/2017 od 06.06.2017. godine i presudom Osnovnog suda u Zaječaru P1 60/16 od 09.11.2016. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, poništena presuda Apelacionog suda u Nišu Gž1 2144/2017 od 06.06.2017. godine i određeno da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Zaječaru P1 60/16 od 09.11.2016. godine i odbačen je predlog podnosioca ustavne žalbe za odlaganje izvršenja presuda iz tačke 1.

Rešenjem Apelacionog suda u Nišu Gž1 3014/2020 od 27.01.2021. godine ukinuta je presuda Osnovnog suda u Zaječaru P1 60/16 od 09.11.2016. godine u odnosu na tuženog „Srbija Kargo“ i predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Presudom Osnovnog suda u Zaječaru P1 165/21 od 04.06.2021. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtevi i obavezan je tuženi „Srbija Kargo“ da na ime manje isplaćene zarade po osnovu smenskog rada za period od 01.02.2013. godine do 30.06.2014. godine isplati tužiocu solidarno sa „Železnice Srbije“ potraživanje iz pravnosnažne presude Osnovnog suda u Zaječaru P1 60/16 od 09.11.2016. godine, u iznosu od 85.917,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne novčane iznose navedene u ovom stavu izreke počev od dana dospelosti svakog iznosa do isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi „Srbija Kargo“ da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 10.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 4083/2021 od 14.10.2021. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog „Srbija Kargo“ i potvrđena presuda Osnovnog suda u Zaječaru P1 165/21 od 04.06.2021. godine u odnosu na tog tuženog.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog suda, u ovom sporu postoji potreba odlučivanja o posebnoj reviziji tužioca radi razmatranja pravnog pitanja solidarne odgovornosti privrednog subjekta (društva sticaoca) nastalog statusnom promenom predviđenom članom 489. stav 1. tačka 1. i stav 2. Zakona o privrednim društvima (izdvajanje uz osnivanje) za obaveze nastale pre statusne promene drugog privrednog društva (društva prenosioca). Potreba razmatranja ovog pravnog pitanja izazvana je odlukama Ustavnog suda, donetim po ustavnim žalbama protiv odluka drugostepenog suda ili revizijskog suda u bitno istovetnim činjeničnopravnim sporovima (isplata potraživanja naknade za smenski rad kod istog poslodavca, nastalog pre statusne promene) u kojima je o tome izražen pravni stav koji se razlikuje od onog iznetog u odlukama sudova koje su pobijane ustavnim žalbama.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tuženog osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u spornom periodu bio u radnom odnosu kod tuženog „Železnice Srbije“ i radio je u smenama, u režimu 12-24- 12-48 sati. Za takav rad tuženi poslodavac isplaćivao mu je zaradu uvećanu za 4%, po osnovu rada u turnusu, u skladu sa svojim pojedinačnim kolektivnim ugovorom. Rešenjem Agencije za privredne registre od 10.08.2015. godine registrovana je statusna promena privrednog društva „Železnice Srbije“ - izdvajanje uz osnivanje tri nova privredna društva, između ostalog i tuženog Akcionarskog društva za upravljanje javnom železničkom infrastrukturom „Infrastruktura železnice Srbije“. Tužilac je 01.09.2015. godine sa tuženim Akcionarskog društva za železnički prevoz robe „Srbija Kargo“ zaključio aneks ugovora o radu. Visina tužbenog zahteva utvrđena je na osnovu nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko- finansijske struke.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tužiocu pripada pravo na isplatu razlike između pripadajuće zarade za rad u smenama uvećane za 26% i isplaćene zarade uvećane za 4%, u visini utvrđenoj veštačenjem. Po stanovištu ovog suda pasivna legitimacija tuženog „Srbija Kargo“ i njegova obaveza da solidarno sa tuženim „Železnice Srbije“ isplati tužiocu razliku zarade po osnovu rada u smenama iz perioda pre izvršenih statusnih promena proizlazi iz činjenice da tužilac nakon izvršenih statusnih promena nije zaključio novi ugovor o radu sa nosvoosnovanim privrednim društvom – tuženim „Srbija Kargo“, već je zaključio aneks ugovora o radu prema kojem je nastavio radni odnos sa poslodavcem sledbenikom, koji je preuzeo i obaveze prema zaposlenima nastale iz zaključenog ugovora o radu, saglasno članu 147. Zakona o radu. Tuženi „Srbija Kargo“ nije dostavio dokaze da je na drugačiji način, uz obaveštavanje tužioca kao zaposlenog, sa pravnim prethodnikom regulisao individualna i stečena prava zaposlenih, pa i tužioca, a na njemu je bila obaveza da dokaže da u konkretnom slučaju nije dužnik i da statusnom promenom njegova obaveza nije nastala.

Drugostepeni sud je odbio žalbu tuženog „Srbija Kargo“ i potvrdio prvostepenu presudu u odnosu na tog tuženog, prihavatajući obrazloženje prvostepenog suda.

Po stanovištu revizijskog suda, a imajući u vidu ocene Ustavnog suda iznete u odluci Už 5948/2017 od 09.10.2020. godine i obavezujuće pravno dejstvo odluka Ustavnog suda donetih u postupku po ustavnim žalbama - pravnih stavova iznetih u tim odlukama (član 171. Ustava Republike Srbije i član 104. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu), osnovano se revizijom tuženog ukazuje da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo kada su zaključili da postoji solidarna obaveza tuženih na isplatu razlike između pripadajuće zarade za rad u smenama uvećane za 26% i isplaćene zarade uvećane za 4%, u visini utvrđenoj veštačenjem.

Tuženi „Srbija Kargo“ je osnovan u okviru statusne promene privrednog društva „Železnice Srbije“, kojom prilikom su osnovana još dva privredna društva („Infrastruktura železnice Srbije“ i „Srbija voz“). Odluku o osnivanju tuženog donela je 02.07.2015. godine Vlada Republike Srbije i objavila u „Službenom glasniku Republike Srbije“ broj 60/2015. Reč je o statusnoj promeni izdvajanja uz osnivanje, predviđenoj članom 489. stav 1. tačka 1. Zakona o privrednim društvima, u kojoj privredno društvo koje prolazi kroz statusnu promenu (društvo prenosilac) nastavlja da postoji ali deo svoje imovine i obaveza prenosi na novoosnovana društva (društva sticaoca). Prema članu 492. navedenog zakona, ako samo jedno društvo učestvuje u statusnoj promeni, odbor direktora, odnosno nadzorni odbor ako je upravljanje društvom dvodomno, usvaja plan podele koji mora biti sastavljen u pisanoj formi i koji sadrži naročito podatke iz člana 491. stav 2. tog zakona, a overava se u skladu sa zakonom kojim se uređuje overa potpisa.

Rešenjem Vlade Republike Srbije od 02.07.2015. godine, objavljenom u „Službenom glasniku Republike Srbije“ broj 60/2015, data je saglasnost na Odluku Skupštine AD „Železnice Srbije“ od 11.05.2015. godine kojom je odobren nacrt plana podele, koji je 31.03.2015. godine usvojio odbor direktora tog privrednog društva (objavljen na internet stranici Agencije za privredne registre, u skladu sa članom 495. stav 1. Zakona o privrednim društvima). Sastavni deo ove odluke je plan podele označenog privrednog društva sa iskazanim nominalnim vrednostima imovine i obaveza koje se statusnom promenom prenose na društva sticaoce, pri čemu je reč o jednakim vrednostima aktive i pasive za sva društva sticaoce (Odluka Ustavnog suda Už 5028/2017 od 18.06.2020. godine).

Između privrednog društva „Železnice Srbije“ i novoosnovanih privrednih društava zaključen je 24.06.2016. godine Protokol kojim su sva četiri privredna društva prihvatila informaciju o sprovedenom postupku statusne promene i otvaranju početnih stanja u poslovnim knjigama novoformiranih društava, a kojom su, pored ostalih, u početni bilans privrednog društva „Železnice Srbije“ (posle izdvajanja) preneta „rezervisanja“ za sudske sporove, odnosno sudske sporove koji su u toku.

Sledstveno izloženom, Protokol od 24.06.2016. godine u ovom slučaju ima značaj posebnog ugovora, kao sastavnog dela plana podele, jer su ga potpisala sva četiri privredna društva. Tim dokumentom prihvaćena je informacija o sprovedenom postupku statusne promene i otvaranju početnih stanja u poslovnim knjigama novoformiranih privrednih društava. U početni bilans privrednog društva „Železnice Srbije“ (posle izdvajanja) preneta su „rezervisanja“ za sudske sporove, odnosno sudske sporove koji su u toku. Iz toga proizilazi da za sporno novčano potraživanje odgovara tuženi „Železnice Srbije“, s`obzirom da je isto nastalo dok je tužilac bio u radnom odnosu kod tog privrednog društva, a protokolom nije preneto u imovinu novoosnovanog privrednog društva - tuženog „Srbija Kargo“.

Odredbom člana 505. stav 1. Zakona o privrednim društvima propisano je da pravne posledice statusne promene nastupaju danom njene registracije u skladu sa Zakonom o registraciji, kao i da imovina i obaveze društva prenosioca prelaze na društvo sticaoca u skladu sa ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele (tačka 1), i da društvo sticalac postaje solidarno odgovorno sa društvom prenosiocem za njegove obaveze koje nisu prenete na društvo sticaoca, ali samo do iznosa razlike vrednosti imovine društva prenosioca koja mu je preneta i obaveza društva prenosioca koje je preuzeo, osim ako je sa određenim poveriocem drugačije ugovoreno (tačka 2).

U konkretnom slučaju, tuženi „Srbija Kargo“ ne odgovara solidarno za sporno novčano potraživanje koje je označenim protokolom, nakon izdvajanja, ostalo u početnom bilansu privrednog društva „Železnice Srbije“ jer ne postoji razlika vrednosti imovine koju mu je društvo prenosilac prenelo i vrednosti obaveza koje je preuzeo, a sa tužiocem u tom pogledu nije drugačije ugovoreno. Solidarna odgovornost ovog tuženog nema osnov u odredbama Zakona o radu koje uređuju prava zaposlenih kod promene poslodavca. Tim odrebama utvrđena je obaveza poslodavca sledbenika, koje svojstvo u ovom slučaju ima tuženi „Srbija Kargo“, da od poslodavca prethodnika („Železnice Srbije“) preuzme opšti akt i sve ugovore o radu koji važe na dan promene poslodavca. Međutim, tim odredbama izričito nije propisano da poslodavac sledbenik preuzima od poslodavca prethodnika njegove obaveze, u koje nesumnjivo spadaju i novčana potraživanja zaposlenih. Zaključenje aneksa ugovora o radu predstavlja realizaciju zakonske obaveze tuženog „Srbija Kargo“ da tužioca zadrži u radnom odnosu, ali to ne znači da je tuženi na taj način preuzeo i sve obaveze poslodavca prethodnika po osnovu radnog odnosa koje su nastale pre izvršene statusne promene.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu drugom izreke.

Odluka o troškovima postupka, sadržana u trećem stavu izreke, doneta je primenom člana 165. stav 2. u vezi članovima 153. stav 2. i 154. ZPP. Imajući u vidu da je tuženi uspeo u ovom postupku, po stanovištu revizijskog suda, pripada mu pravo na troškove postupka u ukupnom iznosu od 55.355,00 dinara i to na ime sudske takse na žalbu i drugostepenu odluku po 5.336,00 dinara, za sastav revizije 18.000,00 dinara, sudske takse na reviziju 10.673,00 dinara i sudske takse na odluku po reviziji 16.010,00 dinara.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić