Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Milomira Nikolića, predsednika veća, Marine Govedarica i Slađane Nakić Momirović, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca D.S.1 iz V.H., čiji je punomoćnik D.S.2, advokat iz V.H., protiv tuženog Javnog preduzeća za gazdovanje šumama S., B., ŠG V. iz V., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2360/2010 od 20.10.2010. godine, u sednici veća održanoj 25.02.2016. godine, doneo je

R E Š E NJ E

USVAJA SE revizija tužioca i UKIDAJU presuda Apelacionog suda u Nišu Gž1 2360/2010 od 20.10.2010. godine i presuda Osnovnog suda u Vranju, Sudske jedinice u Bujanovcu, P1 1056/10 od 26.05.2010. godine u stavu prvom izreke i predmet VRAĆA prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 2360/2010 od 20.10.2010. godine odbijena je žalba tužioca kao neosnovana i potvrđena presuda Osnovnog suda u Vranju, Sudske jedinice u Bujanovcu, P1 1056/2010 od 26.05.2010. godine, u stavu prvom izreke, kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se poništi kao nezakonito rešenje tuženog br. 831 od 10.04.2007. godine, kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu br. 45000144 od 01.03.2003. godine i da tužilac bude vraćen na rad.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 399. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 125/04, 111/09, 36/11, 53/13-US), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. važećeg ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

Utvrđeno je da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme na radnom mestu poslovođe u šumarstvu u Šumskoj upravi u V.H., da je radni odnos zasnovao na osnovu ugovora o radu od 01.03.2003. godine, da je 10.04.2007. godine tuženi doneo rešenje kojim je tužiocu otkazao ugovor o radu na osnovu člana 179. tačka 2. Zakona o radu, da je pre toga 28.03.2007. godine tužiocu bilo uručeno upozorenje u smislu člana 180. Zakona o radu, da je razlog za otkazivanje ugovora o radu nedolazak tužioca na rad počev od 27.02.2007. godine, na koji način je počinio povredu radne obaveze iz člana 68. stav 1. tačka 5. Pravilnika o radu tuženog.

Članom 179. tačka 2. Zakona o radu propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu.

Tuženi nije sporio da je kod tužioca postojalo stanje alkoholisanosti počev od prvog dana nedolaska na posao. Prema nalazu sudskog veštaka od 17.07.2009. godine tužilac je svesno sebe doveo u stanje alkoholisanosti zbog čega njegovu uračunljivost treba ceniti prema psihičkom stanju neposredno pre dovođenja u stanje pijanstva. Međutim, isti sudski veštak je u svom iskazu datom prilikom saslušanja na ročištu za glavnu raspravu održanom 26.05.2010. godine, bio izričit da tužilac boluje od hroničnog alkoholizma, da se radi o vrlo teško izlečivoj bolesti, da u takvom stanju tužiočeva sposobnost odlučivanja je bitno izmenjena a uračunljivost smanjena, zbog čega tužilac nije u stanju da shvati značaj svojih postupaka i upravlja svojim ponašanjem, pa shodno tome tužilac nije mogao da shvati značaj upozorenja na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu koji mu je dostavio tuženi.

Dakle, nesporno je da tužilac počev od 27.02.2007. godine pa do dana davanja otkaza ugovora o radu nije dolazio na rad, a tuženom kao poslodavcu nije dostavio potvrdu o nastupanju privremene sprečenosti za rad. Dolazak na posao je osnovna pretpostavka da bi zaposleni mogao da izvrši svoje obaveze i predstavlja jedno od osnovnih pravila poštovanja radne discipline, pa nedolazak tužioca na rad a da pri tom svoj nedolazak nije opravdao u smislu propisa o zdravstvenom osiguranju predstavlja povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom poslodavca, ali ta okolnost sama po sebi ne znači i da postoji razlog za otkaz ugovora o radu prema članu 179. tačka 2. Zakona o radu, jer je tom zakonskom odredbom izričito propisano da je povreda radne obaveze sankcionisana otkazom ugovora o radu ako ju je zaposleni učinio svojom krivicom, što znači da je postojanje krivice zaposlenog uslov za davanje otkaza ugovora o radu, na osnovu člana 179. tačka 2. Zakona o radu.

Krivica je u smislu odredbe člana 179. tačka 2. Zakona o radu psihički odnos učinioca prema povredi radne obaveze i njenim posledicama. Taj odnos može da uspostavi samo uračunljivo lice. Neuračunljivost je stanje u kome zaposleni ne može da shvati značaj svojih radnji i upravlja svojim postupcima. Zaposleni ostaje kriv kad sam sebe dovede u stanje da ne može da shvati značaj svojih radnji i upravlja svojim postupcima. Takva radnja se, najčešće preduzima u stanju akutne alkoholisanosti i tada alkoholisanost ne utiče na isključenje krivice, kao osnova odgovornosti, a zaposleni odgovara što je sam sebe stavio u to stanje, ali ukoliko je povreda radne obaveze izvršena u stanju hronične alkoholisanosti i ako zbog te činjenice zaposleni nije sposoban da shvati značaj svojih radnji i upravlja svojim postupcima situacija je bitno drukčija, jer neuračunljivo lice ne može biti oglašeno krivim. Hronični alkoholizam, kao što to navodi i sudski veštak dr N.J., neuropsihijatar, je bolest i ona je tužioca dovela u stanje nemogućnosti apstinencije, pa u tom slučaju, obaveza tuženog kao poslodavca bila bi da tužiocu kao svom radniku koji je oboleo pruži socijalnu podršku omogućavanjem ostvarivanja prava po osnovu zdravstvenog osiguranja, a ne da mu da otkaz ugovora o radu.

Nižestepeni sudovi su presude da tužiočev zahtev nije osnovan zasnovali na utvrđenju da je tužilac sebe svesno doveo u stanje alkoholisanosti, pa da je kriv što nije mogao da shvati značaj svojih radnji i upravlja svojim postupcima, iako je prvostepeni sud u obrazloženju svoje odluke naveo da je utvrdio i da se kod tužioca radi o hroničnom alkoholizmu, a hronični alkoholizam, kao što je rečeno, predstavlja mentalnu bolest koja dovodi do neuračunljivosti, pri čemu je sudski veštak u svom iskazu pred sudom naveo i da kod tužioca ne postoji mogućnost apstinencije od alkohola.

Na ovaj način nižestepeni sudovi su počinili bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. ZPP i pogrešno primenili materijalno pravo zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

U ponovnom postupku biće otklonjena učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka i pouzdano utvrđeno da li je tužilac povredu radne obaveze izvršio u stanju hronične ili u stanju akutne alkoholisanosti, te shodno tom utvrđenju da li je svojom krivicom učinio povredu radne obaveze, a od kojih okolnosti zavisi i primena materijalnog prava i ocena zakonitosti rešenja tuženog o otkazu ugovora o radu tužiocu, odnosno ocena da li postoji razlog da tužiocu ugovor o radu bude otkazan na osnovu člana 179. tačka 2. Zakona o radu.

Na osnovu izloženog Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 406. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija,

Milomir Nikolić,s.r.