Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1536/21 od 15.04.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom i trećem izreke. Stavom drugim i trećim izreke odbijeni su zahtevi stranaka za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila posebnu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je dao odgovor na reviziju sa predlogom da se revizija odbaci kao nedozvoljena, a tužena obaveže da snosi troškove za sastav odgovora na reviziju.

Odlučujući o dozvoljenosti posebne revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11 ... 18/20), Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj.

Predmet tražene pravne zaštite o kome je odlučeno pobijanom pravnosnažnom presudom, je isplata naknade štete na ime razlike u visini između isplaćene posebne penzije tužiocu i plate koju bi tužilac ostvarivao. O ovom pravu tužioca i o visini tražene naknade, sudovi su odlučili uz primenu materijalnog prava koje je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog kasacionog suda, u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima tužilaca, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom zbog čega ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenje prava. Tužena u prilog tvrdnji da je doneto konačno rešenje od 22.04.2020. godine nije dostavila dokaze, odnosno nije dokazala da je nadležni organ tužene ponovo odlučio o radnom statusu tužioca, nakon što je presudom upravnog suda poništeno rešenje drugostepenog organa tužene od 31.05.2017. godine i predmet vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje. Navodima revizije osporava se utvrđeno činjenično stanje, što u postupku po reviziji nije dozvoljeno po članu 407. stav 2. ZPP. Pored toga, revizijom se neosnovano ukazuje na drugačije odluke, jer postojanje drugačije odluke ne ukazuje nužno i na drugačiji pravni stav, jer pravilna primena prava u sporovima sa zahtevom kao u konkretnom slučaju, zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja.

Kako na osnovu iznetog proizlazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/11, 55/14, 87/18 i 18/20) Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Članom 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko- pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi naknade štete (na ime razlike između isplaćene posebne penzije i plate koju bi tužilac ostvario u spornom periodu) podneta je 12.05.2020. godine, a podneskom od 09.02.2021. godine tužba je preinačena povećanjem zahteva kojim je tužilac tražio isplatu 939.837,01 dinara, što čini vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude, a što prema srednjem kursu NBS na dan preinačenja tužbe, predstavlja iznos ispod 40.000 evra.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinsko-pravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, to je Vrhovni sud našao da je revizija tužene nedozvoljena, primenom odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Zahtev tužioca za naknadu troškova sastava odgovora na reviziju od strane advokata odbijen je na osnovu člana 154. stav 1. ZPP-a, jer to nisu troškovi potrebni za vođenje ove parnice, pa je odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić