U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Predraga Trifunovića, predsednika veća, Jelene Borovac i Zvezdane Lutovac, članova veća, u radnom sporu tužilje B.M. iz N.B., čiji je punomoćnik T.V., advokat u B., protiv tuženog G. a.d. iz B., radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa i vraćanja na rad, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 6924/12 od 26.11.2014. godine, u sednici veća 25.05.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE revizija tužilje kao neosnovana izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 6924/12 od 26.11.2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 13863/10 od 12.10.2012. godine je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se poništi kao nezakonito rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu broj PRO-13/10 od 05.10.2010. godine i da se obaveže tuženi da tužilju vrati na rad na radno mesto shodno stručnoj spremi i kvalifikacijama.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž1 6924/12 od 26.11.2014. godine potvrdio naznačenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu u delu izreke koji se odnosi na poništaj kao nezakonitog rešenja tuženog o otkazu ugovora o radu i da se obaveže tuženi da tužilju vrati na rad i u tom delu je žalbu tužilje odbio kao neosnovanu. Ukinuo je naznačenu presudu u delu izreke i odbacio tužbu tužilje u odnosu na tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužilju vrati na radno mesto shodno stručnoj spremi i kvalifikacijama.

Protiv pravnosnažne presude apelacionog suda, tužilja je izjavila blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o reviziji tužilje primenom člana 399. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' 125/04 i 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/2011 i 55/2014), jer je tužba u ovom radnom sporu podneta 03.11.2010. godine, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Revizija je izjavljena i zbog bitne povrede postupka ali se u njoj ne navodi u čemu se te povrede sastoje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog na poslovima samostalnog stručnog saradnika u Službi za biološku kontrolu. Tužilja je bila na bolovanju do 02.08.2010. godine međutim, od 03.08.2010. godine nije dolazila na svoje radno mesto i nije obavljala poslove na koje je raspoređena. Tuženi nije odobrio niti izdao rešenje o neplaćenom odsustvu niti je tužilja 03.08.2010. godine a ni pre tog datuma neposredno usmeno tražila od svog rukovodioca R.M. da koristi godišnji odmor. Zbog povrede radne obaveze iz člana 97. stav 1. tačka 13. Kolektivnog ugovora tuženog – neopravdano izostajanje sa posla pet radnih dana neprekidno, tuženi je rešenjem od 05.10.2010. godine tužilji otkazao ugovor o radu. Donošenju ovog rešenja je prethodio postupak za utvrđivanje odgovornosti tužilje koji je sproveden od strane ovlašćenog lica tuženog. Tužilji je dostavljeno upozorenje o postojanju razloga za otkaz u kome su navedeni konkretni razlozi za otkaz na koje se tužilja izjasnila 07.09.2010. godine, a dala je i izjavu pred organima tuženog. Zatraženo je mišljenje sindikata koje nije dostavljeno, jer tužilja nije bila član sindikata.

Imajući u vidu ove činjenice nižestepeni sudovi su primenili odredbu člana 179. tačka 2. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'' 24/2005 i 61/2005) i zaključili su da su postojali osnovani razlozi za otkaz tužilji jer tužilja od 03.08.2010. godine pa do prestanka radnog odnosa nije dolazila na svoje radno mesto i nije obavljala poslove na koje je raspoređena.

Tužilja je u toku postupka, a to čini i u reviziji, dokazivala da se ona dopisom obraćala direktoru sektora za kvalitet (22.07.2010. godine) da joj u skladu sa članom 78. Zakona o radu odobri neplaćeno odsustvo, da se dopisom od 09.08.2010. godine obratila generalnom direktoru sa molbom za premeštaj na drugo radno mesto kao i da se dopisom obraćala i 12.03.2010. godine direktoru sektora za kvalitet. Tužilja je tvrdila da ona nije neopravdano izostala sa posla i da kod nje nije postojala svest o neopravdanom izostanku jer se pismeno obraćala rukovodiocima i odgovornima kod tuženog te da je očekivala odgovor od pretpostavljenih. Pravilno su nižestepeni sudovi cenili da tužilja nije dobila ni jedan pozitivan odgovor na molbe i zahteve koje je upućivala i da to što nije nakon zaključenog bolovanja došla da radi 03.08.2010. godine te da nije radila sve do donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu se kvalifikuje kao samovoljno korišćenje odsustva, što je neopravdano odsustvo sa rada. To što je tužilja verovala da će joj neplaćeno odsustvo biti odobreno nije razlog da na posao ne dolazi sve dok eventualno rešenje o neplaćenom odsustvu ne dobije. Pravilno su nižestepeni sudovi cenili da je tužilja morala da zna da svako odsustvo sa rada mora biti opravdano i da mora biti odobreno rešenjem poslodavca ukoliko je u pitanju plaćeno ili neplaćeno odsustvo ili godišnji odmor ili izveštaj lekara o bolovanju ako je u pitanju nesposobnost za rad zbog bolesti. Tužilja navodi da je imala probleme sa neposrednim rukovodiocem zbog čega je i tražila premeštaj na drugo radno mesto. Upravo ovi navodi i razlozi su morali kod tužilje da izazovu povećanu pažnju i da bez pismenog rešenja poslodavca ne odsustvuje sa posla po bilo kom osnovu. U konkretnom slučaju izostajanje tužilje sa posla je bilo neopravdano i samim tim je osnovano rešenje o prestanku njenog radnog odnosa. Tužilja je učinila povredu radne obaveze koja joj je stavljena na teret kao što su to pravilno zaključili nižestepeni sudovi.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata pravno stanovište izneto u reviziji da je praksa kod tuženog bila da se na godišnji odmor ide bez rešenja, a činjenica što je od 03.08.2010. godine, pa do donošenja rešenja više puta dolazila u prostorije poslodavca, ali ne i da radi i što joj u tom periodu nije izdato nikakvo rešenje (ni za plaćeno ni za neplaćeno odsustvo ni za godišnji odmor) je samo moglo da ukaže tužilji da poslodavac njenim molbama neće udovoljiti.

Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 405. stav 1. ZPP.

Predsednik veća sudija

Predrag Trifunović, s.r.