U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, dr Ilije Zindovića i Božidara Vujičića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., koga zastupa Dušan Žigić, advokat iz ..., protiv tuženog BB AD .., koga zastupa Marija Vučković, advokat iz ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2502/17 od 04.12.2017. godine, u sednici od 25.09.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2502/17 od 04.12.2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Somboru P1 475/15 od 31.03.2016. godine, odbijen je tužbeni zahtev tužioca da se poništi rešenje br.160/12 od 06.02.2012. godine kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu od 01.01.2008. godine te da se obaveže tuženi da tužioca vrati na rad na poslove u skladu sa stručnom spremom i radnom sposobnošću, kao i da mu tužena naknadi troškove parničnog postupka u roku od osam dana, sa zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2502/17 od 04.12.2017. godine, žalba tužioca je usvojena i prvostepena presuda preinačena, tako što je tužbeni zahtev usvojen, poništeno rešenje tuženog broj 160/12 od 06.12.2012. godine otkaz ugovora o radu broj 1/1 – 20 od 01.01.2008. godine raspoređenom na poslovima ... u ..., zbog prestanka potrebe za radom i obavezan tuženi da tužioca vrati na poslove u skladu sa njegovom stručnom spremom i radnom sposobnošću kao i da mu naknadi troškove postupka u iznosu od 333.750,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate u roku od osam dana. Stavom dva izreke, obavezan je tuženi da naknadi tužiocu troškove drugostepenog postupka u iznosu od 51.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate u roku od osam dana, a stavom 3. izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova postupka.

Protiv drugostepene presude tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 421. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11...55/14) i našao da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nema bitne povrede iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je bio radnik tuženog raspoređen na poslovima ... u ... na osnovu ugovora o radu od 01.01.2008. godine. Dana 06.02.2012. godine doneto je rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu, zbog prestanka potrebe za njegovim radom, u kom rešenju se između ostalog navodi da je zaposlenom isplaćena pripadajuća zakonska otpremnina u iznosu od 340.093,33 dinara, dana 06.02.2012. godine, da mu radni odnos prestaje sa danom dostavljanja rešenja odnosno 09.02.2012. godine, da će mu zarada i druga primanja koja je ostvario, koja mu nisu isplaćena do dana prestanka radnog odnosa se isplatiti u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa. U obrazloženju rešenja navodi se da je zbog tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena utvrđenih programom rešavanja viška zaposlenih nastalih u društvu i odluke upravnog odbora društva od 03.02.2012. godine prestala potreba za radom zaposlenog, da nije bilo moguće da zaposleni bude raspoređen na druge odgovarajuće poslove niti da mu se obezbedi rad kod drugog poslodavca, prekvalifikacija i dokvalifikacija, kao ni druga prava u skladu sa zakonom. Upravni odbor tužene je dana 21.06.2010. godine doneo odluku o uvođenju tehonoloških i organizacionih i ekonomskih promena u BB AD zbog smanjenja ukupnih troškova proizvodnje, efikasnijom organizacijom poslovanja i rada kao i poboljšanja dobiti društva, što za posledicu ima smanjenje broja zaposlenih na neodređeno vreme na pojedinim poslovima i prestanak potrebe za njihovim radom. Utvrđeno je da je prestala potreba za radom i proglašeno je viškom sedam zaposlenih na neodređeno vreme zbog uvođenja tehnoloških, organizacionih i ekonomskih promena, a koji će biti upućeni na rad kod drugog poslodavca. Dalje, 38 zaposlenih na neodređeno vreme je proglašeno za višak i konstatovano da će im biti obračunata i isplaćena pripadajuća otpremnina uz otkazivanje ugovora o radu a shodno članu 158. Zakona o radu, odnosno člana 45. KU tuženog. Upravni odbor tužene je na istoj sednici usvojio predlog programa rešavanja viška zaposlenih na kome je utvrđeno da u preduzećima ima 45 zaposlenih koji predstavljaju tehnološki višak. Tuženi je u avgustu 2010. godine određeni broj radnika proglasio tehnološkim viškom ali nije imao dovoljno finansijskih sredstava za isplatu otpremnine svim zaposlenima proglašenim za tehnološkim viškom. Tužilac je radio kao ... kod tužene, a pre nego što je proglašen za tehnološki višak radio je na ... sistemu na koje poslove je raspoređen bez posebnog pismenog rešenja. Dana 03.02.2012. godine održana je sednica Upravnog odbora tužene na kojoj je doneta odluka o utvrđivanju viška zaposlenih i to na sledećim poslovima: ... – dva izvršioca, .... 1 izvršilac, arhivar 1 izvršilac i knjigovođa 1 izvršilac. Sastavni deo te odluke je spisak zaposlenih na kojem je pod rednim brojem 5, navedeno i ime tužioca. Tužiocu je otkazan ugovor o radu pobijanim rešenjem od 06.02.2012. godine sa danom 09.02.2012. godine. Program rešavanja viška zaposlenih je bio u važnosti do 21.09.2010. godine po kom programu je izvršeno ocenjivanje rada svih zaposlenih a nakon toga drugi program nije donesen.

Prema ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je našao da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan.

Odlučujući o žalbi, Apelacioni sud je nakon otvaranja rasprave utvrdio da ako se uzme u obzir odluka upravnog odbora zaposlenih od 03.02.2012. godine na koju se tuženi poziva, a u kojoj se navodi da kao višak zaposlenih kod tuženog se proglašavaju dva izvršioca na poslovima ...u ... na kojim poslovima je tužilac bio formalno raspoređen, proizlazi da poslovi ... i ... nisu potpuno ukinuti već je samo smanjen broj izvršilaca, zbog čega je radi donošenja zakonitog rešenja o otkazu ugovora o radu, a primenom člana 179. tačka 9. Zakona o radu bilo neophodno da tuženi sprovede postupak ocenjivanja svih zaposlenih koji su raspoređeni na ovim poslovima i da na osnovu tako dobijenih rezultata odredi zaposlenog za čijim će radom prestati potreba a što u konkretnom slučaju tuženi nije učinio. Sam tuženi u podnesku od 18.02.2013. godine navodi da tužiocu nije prestao radni odnos na osnovu Programa rešavanja viška zaposlenih već na osnovu Odluke Upravnog odbora od 06.02.2012. godine iz čega proizlazi da tuženi nije ni sproveo postupak ocenjivanja zaposlenih koji obavlja iste poslove kod tuženog, što pobijano rešenje čini nezakonitim. Program rešavanja viška zaposlenih poslodavac je dužan da donese kada se steknu neki od uslova iz člana 153. tada važećeg zakona o radu u zavisnosti od broja zaposlenih koji predstavljaju višak u odnosu na ukupan broj zaposlenih. U situaciji kada poslodavac nije obavezan da donese program rešavanja viška zaposlenih, to mu ne daje diskreciono pravo da bez određenog kriterijuma sam odluči koji zaposleni predstavljaju višak već naprotiv određivanje lica koja predstavljaju višak od više izvršilaca na istom radnom mestu, bez primene kriterijuma takvu odluku čini nezakonitom. Tužilac iako je bio raspoređen na poslove ... faktički je u zadnje vreme obavljao poslove na ... sistemu, te tuženi nije pružio ni dokaz da je na poslovima na koje je tužilac faktički obavljao objektivno prestala potreba za njegovim radom pa iz tih razloga je pobijano rešenje nezakonito. Shodno tome i primenom člana 191. stav 1. Zakona o radu, Apelacioni sud je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev tužioca.

Ocenjujući navode revizije, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se zaključak i odluka drugostepenog suda zasniva na pravilnoj primeni materijalnog prava, te da je pobijanom presudom pravilno odlučeno kada je preinačena prvostepena odluka i usvojen tužbeni zahtev tužioca, a iz razloga koje prihvata i ovaj sud. Program rešavanja viška zaposlenih tuženom bio je u važnosti do 21.10.2010. godine. Tužiocu nije prestao radni odnos shodno naznačenom programu već na osnovu Odluke upravnog odbora od 06.02.2012. godine a pri čemu nije pravilno sproveden postupak ocenjivanja zaposlenih koji obavljaju iste poslove kod tuženog, što pravilno zaključuje drugostepeni sud da pobijano rešenje čini nezakonitim. Prema članu 153. tada važećeg Zakona o radu, poslodavac je dužan da donese kad se steknu neki od uslova iz člana 153. važećeg Zakona o radu, zavisno od broja zaposlenih koji predstavljaju višak u odnosu na broj zaposlenih i program rešavanja viška zaposlenih a i u slučaju kada poslodavac nije obavezan da donese program rešavanja viška zaposlenih, to mu ne daje diskreciono pravo da bez određenog kriterija sam odluči koji zaposleni predstavljaju višak već mora primeniti određene kriterijume, što u ovom slučaju tuženi nije učinio. Stoji činjenica da je tuženi napravio bodovnu listu i koja bodovna lista je čitana u toku prvostepenog postupka, ali iz iste ne proizlazi da je ta bodovna lista formirana prilikom sprovođenja prgorama za rešavanje viška zaposlenih već da je naznačeno bodovanje vršeno u okviru redovnog ocenjivanja radnika u pogledu vršenju svojih poslova.

Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale navode iz revizije, ali nalazi da isti nisu od posebnog značaja za donošenje drugačije odluke.

Iz napred iznetih razloga, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić