U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina, Marine Milanović, Branislava Bosiljkovića i Branke Dražić, članova veća, u parnici tužilaca AA iz ..., BB iz ..., VV iz ..., GG iz ... i DD iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Goran Stamenić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije, koju zastupa Državno pravobranilaštvo – Odeljenje u Požarevcu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 102/19 od 18.10.2019. godine, u sednici veća održanoj 02.07.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 102/19 od 18.10.2019. godine, kao o posebnoj reviziji.

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 102/19 od 18.10.2019. godine, tako što SE ODBIJA žalba tužene kao neosnovana i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Velikoj Plani, Sudske jedinice u Smederevskoj Palanci P1 340/17 od 17.07.2018. godine, u stavu prvom, drugom, trećem, četvrtom i petom izreke.

OBAVEZUJE SE tužena da tužiocima na ime troškova parničnog postupka solidarno isplati iznos od 967.327,00 dinara, u roku od osam dana po prijemu presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Velikoj Plani, Sudske jedinice u Smederevskoj Palanci P1 340/17 od 17.07.2018. godine, ispravljenoj pravnosnažnim rešenjem istog suda od 23.11.20178. godine, stavom prvim, drugim, trećim, četvrtim i petim izreke, obavezana je tužena da tužiocima na ime troškova prevoza za dolazak i odlaska sa posla, isplati novčane iznose, za period, u vrednosti i sa kamatom određenom u izreci. Stavom šestim izreke, obavezana je tužena da tužiocima na ime troškova parničnog postupka isplati ukupan iznos od 869.530,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude, pa do konačne isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 102/19 od 18.10.2019. godine, preinačena je prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev u stavu prvom, drugom, trećem, četvrtom i petom izreke, u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev za isplatu naknade troškova prevoza za dolazak na rad i za odlazak sa rada, a ukinuto je rešenje o troškovima postupka sadržano u prvostepenoj presudi i predmet u ukinutom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što su predložili da se o reviziji odluči kao o posebnoj reviziji, radi ujednačavanja sudske prakse.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku za odlučivanje o reviziji tužilaca kao izuzetno dozvoljenoj zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse. Pravni stav izražen u pobijanoj odluci o pravu tužilaca na naknadu troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada, suprotan je pravnom stavu izraženom u pravnosnažnim odlukama i odlukama Vrhovnog kasacionog suda (presuda Rev2 2599/18 od 23.01.2019. godine, Rev2 1603/2019 od 05.09.2019. godine), zbog čega je odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su policijski službenici, a tužena im nije plaćala troškove prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada u periodu od jula 2008. godine do septembra 2011. godine, iako su navedenom periodu bili radno angažovani. Tužioci se nisu pismenim putem obraćali nadležnom organu tužene zahtevom za priznavanje prava na naknadu troškova prevoza za dolazak i povratak sa rada, odnosno o takvom zahtevu tužilaca, nadležni organ tužene nije doneo odluku.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je obavezao tuženu da tužiocima naknadi troškove prevoza za dolazak i odlazak sa rada, a drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev. Prema obrazloženju drugostepenog suda, tužioci se nisu pismenim putem obraćali nadležnom organu tužene zahtevom za naknadu navedenih troškova i nisu pokrenuli upravni spor zbog „ćutanja administracije“, pa u situaciji kada im nije priznato pravo na ovu naknadu, ne mogu u parnici sa uspehom da traže isplatu troškova za prevoz.

Revizijom tužilaca se osnovano ukazuje da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 13. Zakona o državnim službenicima („Sl. glasnik RS“, br. 79/05 ... 104/09), propisano je da državni službenik ima pravo na platu, naknadu i druga primanja prema zakonu kojim se uređuju plate u državnim organima. Prema članu 37. stav 1. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, br. 62/06 ... 99/10), državni službenik ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, za vreme koje je proveo na službenom putu u zemlji i inostranstvu, za smeštaj i ishranu dok radi i boravi na terenu i na naknadu troškova koji su izazvani privremenim ili trajnim premeštajem u drugo mesto rada, dok je stavom 2. istog člana propisano da uslovi za naknadu troškova, njihova visina i način na koji se ostvaruju propisuju se Uredbom Vlade.

Članom 2. stav 1. tačka 1. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika („Sl. glasnik RS“, br. 98/07), propisano je da se državnom službeniku i namešteniku nadoknađuju troškovi prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada, dok je visina troškova regulisana odredbom člana 3. Uredbe, tako što je određeno da se državnom službeniku i namešteniku nadoknađuju troškovi prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom, odnosno međugradskom saobraćaju.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, ne može se prihvatiti obrazloženje drugostepenog suda u pogledu prava policijskih službenika na naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada. Iz citiranih odredaba zakona i podzakonskih propisa, proizlazi da tužioci imaju pravo na naknadu troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada, pri čemu ostvarivanje ovog prava u sudskom postupku nije uslovljeno prethodnim obraćanjem poslodavcu. Visina naknade koja pripada tužiocima na ime troškova za prevoz utvrđena je na osnovu nalaza veštaka ekonomsko – finansijske struke, u visini mesečne pretplatne karte u gradskom saobraćaju na relacijama od mesta rada do mesta stanovanja tužilaca, za sporni period potraživanja. Iz iznetih razloga je revizija usvojena, a pobijana presuda preinačena, tako što je žalba tužene odbijena kao neosnovana i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom, drugom, trećem, četvrtom i petom izreke.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u drugom stavu izreke.

Tužioci koji su uspeli u sporu imaju pravo na naknadu troškova parničnog postupka primenom čl. 153. i 154. ZPP. Naime, u slučaju formalnog aktivnog suparničarstva iz člana 205. stav 1. tačka 2. ZPP za ocenu vrednosti predmeta spora uzima se u obzir vrednost tužbenog zahteva svakog pojedinog tužioca, a ne zbir vrednosti tužbenih zahteva svih tužilaca. Tužocima u smislu navedene odredbe zakona pripadaju troškovi koji se obračunavaju prema najvećoj vrednosti glavnog tužbenog zahteva, koja iznosi 630.937,00 dinara, što je u ovom sporu najveća pojedinačno dosuđena naknada za prekovremeni rad, noćni rad, rad u dane državnih i verskih praznika i troškova za prevoz. Tužiocima su priznati troškovi punomoćnika advokata za sastav tužbe u iznosu od 9.000,00 dinara, uvećano 50% za svaku drugu narednu stranku konkretno za 200% shodno Tarifnom broju 17 Advokatske tarife (ukupno 27.000,00 dinara), za sastav dva obrazložena podneska po 9.000,00 dinara uvećano za 200% (ukupno 54.000,00 dinara), na ime zastupanja na 18 održanih ročišta po 10.500,00 dinara uvećano za 200% (ukupno 567.000,00 dinara), na ime troškova osnovnog veštačenja 40.000,00 dinara i troškova dopunskog veštačenja 20.000,00 dinara, na ime troškova za sastav revizije iznos od 18.000,00 uvećano za 200% (ukupno 54.000,00 dinara), kao i troškova sudske takse na prvostepenu odluku u iznosu 35.609,00 dinara, na ime takse za reviziju 72.218,00 dinara i takse za revizijsku odluku 97.500,00 dinara primenom Tarifnog broja 1. Taksene tarife Zakona o sudskim taksama, što sve ukupno iznosi 967.327,00 dinara.

Na osnovu člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u trećem stavu izreke.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić