Protiv drugostepene presude, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Zastupnik tužene je dostavio odgovor na reviziju.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2 2470/18 od 10.07.2019. godine predmet je vraćen prvostepenom sudu radi dopune postupka i provere navoda o smrti tužilje. Osnovni sud u Staroj Pazovi, Sudska jedinica u Inđiji je rešenjem P1 334/17 od 25.11.2019. godine prekinuo postupak iz razloga što je tužilja preminula 25.04.2019. godine. Rešenjem tog suda pod istim brojem od 30.09.2020. godine utvrđeno je da otac tužilje BB preuzima postupak P1 334/17 u svojstvu tužioca, i da se navedeni postupak radi poništaja rešenja nastavlja. Rešenjem Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Gž1. 60/20 od 18.11.2020. godine odbijena je žalba tužene i potvrđeno prvostepeno rešenje od 30.09.2020. godine kojim je određen nastavak postupka.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. važećeg Zakona o parničnom postupku – ZPP i utvrdio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se određeno ne ukazuje u čemu se sastoje bitne povrede postupka koje mogu biti revizijski razlog, u smislu člana 407. stav 1. ZPP.

Prema činjeničnom stanju koje je pravilno utvrđeno, tužilja je kao ... kod tuženog obavljala poslove u odeljenju za ..., na kojima su bila raspoređena ukupno dva izvršioca. Dana 22.06.2016. godine tužena je donela Pravilnik o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji opštinske uprave, zbog smanjenja obima posla. Za poslove ... predviđen je jedan izvršilac, i pravilnikom su navedeni uslovi za to radno mesto. Rešenjem tužene od 04.07.2016. godine tužilja je ostala neraspoređena i utvrđeno joj je pravo na zaradu u skladu sa tačkom 2. dispozitiva rešenja od 11.04.2016. godine. U obrazloženju pobijanog rešenja od 04.06.2016. godine tužena se pozvala na izmene pravilnika i smanjenja broja izvršilaca na radnom mestu tužilje, kao i da tužilja nije mogla biti raspoređena na drugo radno mesto koje odgovara njenoj stručnoj spremi u smislu člana 65. stav 1. Zakona o radnim odnosima u državnim organima, kao ni da bude raspoređena u drugim organizacionim oblicima u sistemu lokalne samouprave na teritoriji tužene opštine, a nije postojala ni mogućnost prekvalifikacije ili dokvalifikacije, ili rada sa nepunim ili skraćenim radnim vremenom. Žalba tužilje protiv ovog rešenja odbijena je pobijanim rešenjem od 18.06.2016. godine, u kome je navedeno da ne postoji sistematizovano radno mesto koje je nepopunjeno i za koje tužilja ispunjava uslove. Utvrđeno je da je prethodno tužena, ispitujući mogućnost raspoređivanja neraspoređenih radnika, uputila dopis svim javnim preduzećima, ustanovama, i agencijama, te da je dobila odgovore da ne postoji mogućnost prijema u radni odnos neraspoređenih radnika tužene. Za upražnjena mesta kod tužene tužilja nije ispunjavala propisane uslove. Utvrđeno je da je druga zaposlena koja je radila na istim poslovima kao tužilja u spornom periodu koristila porodiljsko odsustvo i odsustvo sa rada radi nege deteta, pa je uživala posebnu zaštitu od otkaza ugovora o radu i nije mogla ostati neraspoređena, niti joj je mogao biti otkazan ugovor o radu. Pobijanim rešenjem tužene od 04.08.2016. godine tužilji je prestao radni odnos zbog prestanka potrebe za njenim radom, a njena žalba protiv ovog rešenja odbijena je rešenjem tužene od 02.09.2016. godine. Tužilji je 09.08.2016. godine isplaćena otpremnina u iznosu od 176.367,04 dinara i naknada štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je u pobijanoj drugostepenoj presudi primenjeno materijalno pravo kada je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje za poništaj pobijanih rešenja tužene i da se tužena obaveže da tužilju vrati na rad.

Članom 189. Zakona o državnim službenicima propisano je da odredbe Zakona o radnim odnosima u državnim organima nastavljaju da se shodno primenjuju na radne odnose u organima lokalne samouprave do donošenja posebnog zakona. Prema članu 64a. stav 2. tačka 6. Zakona o radnim odnosima u državnim organima, zaposlenom se otkazuje radni odnos kada usled promene u organizaciji stekne status neraspoređenog, a ne može da mu se obezbedi radno mesto u istom ili drugom državnom organu. Prema članu 65. istog zakona, ukoliko zaposleni, odnosno postavljeno lice, ne može da se rasporedi, nadležni organ donosi rešenje kojim se utvrđuje da je zaposleni, odnosno postavljeno lice, ostao neraspoređen. Prema članu 66. istog zakona, zaposleni u državnim organima, odnosno postavljena lica koji su ostali neraspoređeni na način utvrđen u članu 65. tog zakona imaju ista prava i obaveze kao i zaposleni za čijim radom je prestala potreba u preduzećima, utvrđena zakonom.

U konkretnom slučaju, tužena je u svemu poštovala proceduru iz navedenih zakonskih odredaba prilikom vršenja promena u organizaciji rada usled smanjenja obima posla, u skladu sa Pravilnikom o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji opštinske uprave. Na radnom mestu tužilje smanjen je broj izvršilaca sa dva na jednog, a druga zaposlena na istim poslovima imala je pravo na zaštitu od otkaza zbog korišćenja porodiljskog odsustva i odsustva radi nege deteta. Utvrđeno je takođe da je tužena sprovela zakonske mere u cilju raspoređivanja tužilje u istom ili drugom državnom organu, u smislu člana 65. Zakona o radnim odnosima u državnim organima. U situaciji kada je utvrđeno da nije bilo mogućnosti da se tužilja rasporedi u neki od drugih organa, ustanova, agencija i javnih preduzeća u skladu sa svojom stručnom spremom, te da kod tužene nije bilo upražnjenih radnih mesta odgovarajućih stručnoj spremi tužilje, to je pravilno pobijanim rešenjima ostala neraspoređena i prestao joj je radni odnos, pa tužena nije bila u obavezi da je vrati na rad, u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu, na čiju primenu upućuje odredba člana 1. stav 3. Zakona o radnim odnosima u državnim organima. Pravilnan je takođe zaključak drugostepenog suda da otkazno rešenje ne čini nezakonitim to što je tužilji otpremnina isplaćena četiri dana nakon donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa.

Revizijom se neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava i navodi da je tužena bila u obavezi da utvrdi i primeni kriterijume za utvrđivanje viška zaposlenih, o čemu je dovoljne razloge dao drugostepeni sud, a koje prihvata i Vrhovni kasacioni sud. Navodi revizije da nije bilo opravdanih razloga da tužilja ostane neraspoređena i da joj prestane radni odnos zbog toga što kod tužene nije došlo do smanjenja obima posla, nisu od značaja za drugačije odlučivanje u ovom parnici, jer sprovođenje promena u organizaciji rada, što čini i povećanje ili smanjenje broja izvršilaca, spada u unutrašnju organizaciju poslodavca, pa i tužene, čiju celishodnost sud nije ovlašćen da ocenjuje.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić