Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužilja je izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 125/04, 111/09), koji se primenjuje na osnovu odredbe člana 506. stav 1. važećeg Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11, 55/14) i ocenio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. U postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog Zakona, pa nema ni povrede iz član 361. stav 1. u vezi člana 259. stav 3. Zakona o parničnom postupku, na koju se revizijom neosnovano ukazuje, jer je drugostepeni sud pravilno ocenio neosnovanim žalbene navode tužilje, koji se odnose na okolnost određivanja novog veštačenja, budući da je sudski veštak koji je sačinio osnovni nalaz i mišljenje kroz izjašnjenje i dopunske nalaze odgovorio na sve primedbe parničnih stranaka, te nije bilo potrebe za novim veštačenjem, a nalaz i mišljenje sudskog veštaka cenjen je i od strane drugostepenog suda. Pobijana odluka sadrži jasne, potpune i neprotivurečne razloge o odlučnim činjenicama, pa nema ni bitne povrede iz člana 361. stav 2. tačka 12. ZPP na koju se revizijom neosnovano ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog na osnovu ugovora o radu od 06.06.1996. godine, a aneksom 6 ugovora o radu od 22.05.2000. godine raspoređena je na radno mesto poslovođe maloprodajnog objekta – samoposluge, objekat „...“ počev od 21.05.2000. godine. Rešenjem tuženog Dis. broj .../... od 16.08.2001. godine tužilja je oglašena krivom zato što je nemarnim i nesavesnim izvršavanjem radnih obaveza zloupotrebila položaj i prekoračila ovlaćšenja na popisu izvršenom 17.06.2001. godine u objektu „...“, gde je radila kao računopolagač i iskazala manjak od 74.220,00 dinara, a na primopredajnom popisu, izvršenom 29.07.2001. godine u istom objektu iskazala manjak od 655.057,72 dinara, čime je prouzrokovala štetu tuženom i učinila povredu iz člana 89. stav 1. tačka 1, 5. i 18. Pojedinačnog kolektivnog ugovora, kao i člana 101. stav 1. tačka 1, 5. i 12. Zakona o radnim odnosima, pa joj je disciplinski organ izrekao meru prestanka radnog odnosa i obavezao da tuženom naknadi 655.057,72 dinara. Ova odluka potvrđena je odlukom Upravnog odbora tuženog od 11.09.2001. godine. Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko finansijske struke Milana Mandića utvrđeno je da je tužilja radila u objektu koji je kategorisan kao samoposluga, da je po sistematizaciji utvrđeno 10 radnika, koliko ih je i bilo raspoređeno, te da je tokom rada u proseku po jedan radnik bio odsutan po osnovu bolovanja. Tuženi je Pravilnikom utvrdio procenat za kalo rastur i lom od 0,97% od prometa. Na redovnom popisu od juna 2001. godine evidentiran je manjak od 74.220,00 dinara koji je tužilja uplatila 07.07.2001. godine. Konačan manjak na popisu kada je tužilja predala dužnost 20.07.2001. godine je utvrđen od 655.241,72 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev nalazeći da su zakonita: rešenje tuženog Dis.br. .../... od 16.08.2001. godine i odluka tuženog od 11.09.2001. godine u delu kojim je tužilji otkazan ugovor o radu, dok je odbačena tužba u delu kojim je tužilja tražila da se ponište kao nezakoniti rešenje tuženog od 16.08.2001. godine i odluka tuženog od 11.09.2001. godine u delu kojim je tužilja obavezana da tuženom naknadi iznos od 655.057,71 dinara, budući da ne postoji pravno zaštićen interes tužilje da traži poništaj osporenog rešenja u delu koji se tiče naknade štete u smislu člana 106. Zakona o radnim odnosima. Drugostepeni sud je, po održanoj raspravi, prihvatio stav prvostepenog suda u odnosu na pravnu valjanost otkaza ugovora o radu.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilno pobijanom odlukom potvrđena prvostepena presuda u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužilje za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i u delu kojim je odbačena tužba, te razlozi revizije kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava nisu osnovani.

Odredbom člana 101. Stav 1. tačka 1 Zakona o radnim odnosima („Sl.glasnik RS“ br. 55/96), propisano je da se prestanak radnog odnosa izriče za neblagovrmeno, nesavesno i nemarno izvršavanje radnih dužnosti i obaveza.

Odredbom člana 106. stav 1. istog zakona propisano je da je zaposleni odgovoran za štetu koju je na radu ili u vezi s radom, namerno ili krajnjom nepažnjom, prouzrokovao poslodavcu, stavom 6. istog člana propisano je da postojanje štete, njenu visinu, okolnosti pod kojima je nastala, ko je štetu prouzrokovao i kako se nadoknađuje utvrđuje posebna komisija koju obrazuje nadležni organ poslodavca, dok je stavom 7. propisano da ako se naknada štete ne ostvari u skladu sa odredbom stava 6. ovog člana, o šteti odlučuje nadležni sud.

Odredbom člana 89. stav 1. tačka 1. Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog od 26.02.1998. godine, propisano je da se prestanak radnog odnosa kao mera izriče za povredu radnih obaveza – neblagovremeno, nesavesno i nemarno izvršavanje radnih dužnosti i obaveza i za prouzrokovanje manjka na popisu (tačka 18.), dok je članom 81. propisano da se mera prestanka radnog odnosa izriče ako je zaposleni povredu izvršio namerno ili krajnjom nepažnjom, činjenjem ili nečinjenjem, odnosno propuštanjem radnji, pa je zbog toga prouzrokovana ili je mogla nastupiti materijalna šteta, ako su ugroženi život i zdravlje zaposlenih ili bitno otežava poslovanje društva.

Pravilnikom o organizaciji preduzeća kod tuženog, propisani su uslovi i poslovni zadaci za rad na mestu poslovođe samoposluge koje je obavljala tužilja, pa prema sistematizaciji poslovođa, između ostalog, organizuje i rukovodi poslovima u objektu, materijalno je zadužen kao računopolagač robom i sredstvima, predlaže robu za otpis i sniženje, vodi računa o obezbeđivanju osnovnih uslova za rad objekta, prati izvršenje plana prometa zaliha, razlike u ceni i drugih planskih pokazatelja u objektu, vrši raspored radnika prema dnevnim potrebama i vodi odgovarajuću evidenciju, potpisuje robno-novčanu dokumentaciju i vodi računa da se tačno i bezbedno preda pazar.

Imajući u vidu da je utvrđeno da je tužilja na popisu izvršenom 17.06.2001. godine u objektu „...“, gde je radila kao računopolagač, i iskazala manjak od 74.220,00 dinara, a na primopredajnom popisu, izvršenom 29.07.2001. godine u istom objektu iskazala manjak od 655.057,72 dinara, to je nemarnim i nesavesnim izvršavanjem radnih obaveza zloupotrebila položaj i prekoračila ovlaćšenja. Ovo iz razloga što je bila dužna da o uočenim nepravilnostima u prodajnom objektu u kome je bila zaposlena na radnom mestu poslovođe obavesti nadređene, a što ona nije učinila. Navedeno ponašanje predstavlja nesavesno i nemarno izvršavanje radnih obaveza, a pod kojima se smatra izvršavanje radnih obaveza pri čemu zaposleni ne pokazuje uobičajenu pažnju koja se očekuje od prosečnog zaposlenog i ne ponaša se kao dobar domaćin iako je morao biti svestan štetnih posledica takvog ponašanja. Shodno navedenom, kako je tužilja nesavesnim i nemarnim izvršavanjem radnih obaveza prouzrokovala štetu tuženom i učinila povredu radne obaveze koja je odredbom člana 89. stav 1. tačka 1, 5. i 18. Pojedinačnog kolektivnog ugovora, kao i člana 101. stav 1. tačka 1, 5. i 12. Zakona o radnim odnosima, predviđena kao osnov za otkaz zaposlenom od strane poslodavca, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je na ovaj način nastupio osnov za otkaz ugovora o radu, primenom člana 101. stav 1. tačka 1, 5. i 12. Zakona o radnim odnosima („Službeni glasnik RS“ broj 55/96),

Neosnovani su revizijski navodi koji se odnose na okolnost da drugostepeni sud nakon ocene nalaza i mišljenja sudskog veštaka isti nije prihvatio, iako je navedeno da je prihvaćen nalaz i mišljenje, budući da je rešenje o naknadi štete procesna pretpostavka poslodavcu za tužbu radi naknade štete za slučaj da zaposleni ne nadoknadi štetu u smislu člana 106. stav 7. Zakona o radnim odnosima kojom je propisano da ako se naknada štete ne ostvari u skladu sa odredbom stava 6. ovog člana, o šteti odlučuje nadležni sud. Naznačeno rešenje o naknadi štete nema karakter izvršne isprave, što znači da ako zaposleni štetu ne naknadi, poslodavac je bez njegovog pristanka može namiriti samo na osnovu pravnosnažne odluke, koju bi eventualno ishodovao ovde tuženi podnošenjem tužbe protiv ovde tužilje radi naknade štete koju je prouzrokovala na radu ili u vezi s radom, namerno ili krajnjom nepažnjom. Shodno navedenom ocena nalaza i mišljenja sudskog veštaka u pogledu visine manjka i doprinosa, odnosno podeljene odgovornosti zaposlenog i poslodavca u nastalom manjku, može eventualno biti predmet nekog drugog parničnog postupka u kome bi se utvrđivala visina štete koju je tužilja prouzrokovala tuženom kao poslodavcu u smislu navedene zakonske odredbe člana 106. stav 1. Zakona o radnim odnosima.

Ostale navode revizije kojima se osporava ocena izvedenih dokaza, a kojima se zapravo ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, Vrhovni kasacioni sud nije cenio, jer se iz ovih razloga revizija ne može izjaviti (član 398. stav 2. ZPP).

Kako se ni ostalim navodima revidenta ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 405. Zakona o parničnom postupku reviziju tužilje odbio kao neosnovanu.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić