Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3169/18 od 30.11.2018. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 250/16 od 19.06.2018. godine, ispravljena rešenjem istog suda P1 250/16 od 18.10.2018. godine.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužena je izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, tužilac je u februaru 2009. godine zasnovao radni odnos kod tužene na određeno vreme, bez određenja do kada mu radni odnos traje. Početkom 2012. godine zasnovao je radni odnos na neodređeno vreme, ali primerak ni jednog rešenja nije dobio, kako mu je saopšteno u Policijskoj upravi, jer je to državna tajna. Posao je obavljao u civilu i na terenu (nije imao kancelariju). Plata u visini od 45.000,00 do 50.000,00 dinara mu je isplaćivana svakog 5.-og i 25.-og u mesecu, a svakog 26.-og u mesecu primao je i Kosovski dodatak u fiksnom iznosu od po 10.000,00 dinara mesečno. Poslednja uplata izvršena je 25.06.2013. godine i nakon toga mu plate, kao ni Kosovski dodatak, više nisu uplaćivane. Iz potvrde o podnetoj prijavi, promeni i odjavi za obavezno osiguranje, utvrđeno je da je radni odnos tužioca kod tužene prestao 31.05.2013. godine na osnovu odsustvovanja sa rada duže od šest meseci zbog izrečene mere. Prema iskazu tužioca saslušanog u svojstvu parnične stranke, zaradu je redovno primao do juna 2013. godine, kada mu je isplata obustavljena, a nakon toga nije bio zaposlen kod drugog poslodavca. Rešenje o prestanku radnog odnosa nikada nije primio, a tužbu u ovoj pravnoj stvari podneo je 11.02.2016. godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev, nalazeći da tužilac jeste u radnom odnosu kod tužene na neodređeno vreme, jer je takav radni odnos zasnovao kod tužene, a tužena nije dokazala da je donela odluku kojom je tužiocu osnovano prestao radni odnos. Stoga je tužena, primenom člana 16. i 172. Zakona o obligacionim odnosima, obavezana da mu plati izostale zarade, čija visina je utvrđena ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka, uz uplatu zakonske kamate, na osnovu člana 272. stav 1. i člana 324. stav 1. ZOO i uplatu odgovarajućih doprinosa za obavezno socijalno osiguranje.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom tužene ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Naime, predmet tužbenog zahteva je zaštita prava iz radnog odnosa, pa se na osnovanost takvog zahteva primenjuju odredbe posebnog zakona – zakona koji reguliše radne odnose, što je u konkretnom slučaju Zakon o radu („Sl.glasnik RS“ broj 24/05, ... i 32/13), koji je bio na snazi u spornom periodu. Odredbom člana 195. Zakona o radu, propisano je da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni može da pokrene spor pred nadležnim sudom (stav 1.), a rok za pokretanje spora je 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava (stav 2. ovog člana). Rok iz člana 195. Zakona o radu, za podnošenje tužbe za zaštitu prava iz radnog odnosa je prekluzivan - materijalno- pravni rok, što znači da se propuštanjem ovog roka gubi pravo na podnošenje tužbe sa takvim zahtevom, pa je i sud dužan da o blagovremenosti (ove) tužbe vodi računa po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju i prema iskazu samog tužioca, zarada mu je od zasnivanja radnog odnosa redovno isplaćivana svakog 5.-og i 25.-og u mesecu (Kosovski dodatak 26.-og u mesecu), a tužena mu je poslednju uplatu izvršila 25.06.2013. godine, nakon čega je obustavila isplate. Iz navedenog proizilazi da je tužilac već 05.07.2013. godine imao saznanje za povredu prava, kada mu je prvi put (nakon 25.06.2013. godine) izostala uplata zarade. To dalje znači da je toga dana počeo da mu teče i rok iz člana 195. stav 2. Zakona o radu, za zaštitu prava iz radnog odnosa pred sudom, bez obzira što nije primio bilo kakvo rešenje od tužne, bilo o obustavi zarade, bilo o prestanku radnog odnosa.

Dakle, tužilac je za povredu prava saznao 05.07.2013. godine (kada mu je izvršena isplata za jun mesec 2013. godine), pa je poslednji dan roka od 90 dana od saznanja - bio 03.10.2013. godine, nakon čega nastupa prekluzija za zaštitu povređenog prava iz radnog odnosa. Imajući ovo u vidu, kao i da je tužilac tužbu sa zahtevom za utvrđenje da je kod tužene u radnom odnosu na neodređeno vreme podneo 11.02.2016. godine, dakle po proteku prekluzivnog roka od 90 dana od saznanja za povredu prava, propisanog članom 195. stav 2. Zakona o radu, to je tužba neblagovremena, pa su sudovi, koji o blagovremenosti tužbe vode računa po službenoj dužnosti, istu morali odbaciti.

Izostanak utvrđenja da je tužilac u radnom odnosu kod tužene i nakon 25.06.2013. godine, odnosno izostanak pravnosnažne sudske odluke sa utvrđenjem da mu je nezakonito prestao radni odnos, čini neosnovanim i zahtev za isplatu zarada u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Kako su sudovi pogrešnom primenom materijalnog prava usvojili tužbeni zahtev, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, preinačio nižestepene presude i odbacio tužbu tužioca za utvrđenje da je u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog, a odbio tužbeni zahtev za isplatu zarada i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, odnosno odlučio kao u izreci.

Tužena je uspela u postupku po reviziji, troškove revizijskog postupka je tražila u visini od 18.000,00 dinara pa su joj ti troškovi priznati shodno članu 165. stav 2. u vezi člana 153. stav 2. i člana 163. stav 2. ZPP.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić