Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 5153/21 od 14.01.2022. godine, stavovima prvim i drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavovima prvom i drugom izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim su tužioci tražili da se tuženi obaveže da im isplati i to: tužiocu AA iz ..., na ime manje isplaćene zarade po osnovu smenskog rada u periodu od jula 2016. godine do februara 2021. godine ukupno 291.689,74 dinara i na ime manje isplaćene naknade zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora u periodu od oktobra 2016. godine do septembra 2020. godine ukupno 38.964,58 dinara, i tužiocu BB iz ..., na ime manje isplaćene zarade po osnovu smenskog rada u periodu od novembra 2016. godine do februara 2021. godine ukupno 258.304,86 dinara i na ime manje isplaćene naknade zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora u periodu od marta 2017. godine do oktobra 2020. godine ukupno 33.992,31 dinara, sve u pojedinačnim iznosima i sa zakonskom kamatom, čija su visina i datumi dospeća bliže određeni ovim stavovima izreke, kao i da na dosuđene novčane iznose uplati za tužioce doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom Fondu za PIO. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka, sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude, tako što je odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova postupka od 119.140,00 dinara i tužioci obavezani da tuženom naknade troškove prvostepenog postupka od 4.300,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, tužioci su obavezani da tuženom naknade troškove drugostepenog postupka od 71.060,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11... 18/20), pa je našao da je revizija tužilaca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme. U utuženom periodu obavljali su rad tako što su svaki drugi dan radili u vremenu od 07,00 do 19,00 časova, odnosno svaki drugi dan su radili po 12 časova. Organizacija rada kod tuženog je takva da tužioci menjaju druge zaposlene na istom radnom mestu svakog drugog dana, s tim što jedan dan rade od 07,00 do 19,00 časova, a drugi dan im je pauza i tako se ciklus redovno ponavlja. Za rad obavljen u spornom periodu tuženi nije uvećao zaradu tužiocima po osnovu smenskog rada za 8,9% od osnovne zarade, na osnovu člana 38. stav 1. tačka 4. Posebnog kolektivnog ugovora za „Elektroprivredu Srbije“, niti im je isplatio uvećanu naknadu zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora. Visina potraživanja na ime manje isplaćene zarade po osnovu smenskog rada i naknade zarade za vreme korišćenje odmora utvrđena je ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da su tužioci radeći po napred opisanom modelu ostvarili smenski rad i usvojio je tužbeni zahtev za isplatu uvećane zarade po tom osnovu sa pripadajućim doprinosima, kao i tužbeni zahtev za isplatu na ime naknade štete zbog manje isplaćene naknade zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora.

Po oceni drugostepenog suda, rad tužilaca nije smenski rad, zbog čega nemaju pravo na isplatu uvećane zarade po tom osnovu niti im je pričinjena šteta prilikom obračuna naknade zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora u spornom periodu, zbog čega je preinačio prvostepenu odluku i odbio tužbene zahteve.

Stanovište drugostepenog suda nije pravilno. Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 113/17) u članu 63. propisano je da je rad u smenama organizacija rada kod poslodavca prema kojoj se zaposleni na istim poslovima smenjuju prema utvrđenom rasporedu, pri čemu izmena smena može da bude kontinuirana ili sa prekidima tokom određenog perioda dana ili nedelja (stav 1), da zaposleni koji radi u smenama je zaposleni koji kod poslodavca kod koga je rad organizovan u smenama u toku meseca posao obavlja u različitim smenama najmanje trećinu svog radnog vremena (stav 2). Odredbom člana 108. stav 4. istog zakona propisano je da opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu, kao što je uvećanje zarade po osnovu rada u smenama, a članom 114. stav 1. da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini prosečne zarade u prethodnih dvanaest meseci u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, za vreme odsustvovanja sa rada za dane korišćenja godišnjeg odmora.

Posebnim kolektivnim ugovorom za Elektroprivredu Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 15/15) u članu 7. stav 2. tačka 2. propisano je da poslodavac donosi odluku o rasporedu, početku i završetku ranog vremena, polazeći od sledećeg: na radnim mestima gde proces rada traje neprekidno, rad se organizuje u smenama, pri čemu se pod smenskim radom podrazumeva rad u dve (po 12 sati) ili više smena (po 6 ili 8 sati) u toku radnog dana kada na istim sredstvima za rad, rade naizmenično najmanje dva zaposlena, ili dve grupe zaposlenih, pri čemu izmena smena može biti kontinuirana ili sa prekidima tokom određenog perioda dana ili nedelja, dok je odredbom člana 38. stav 1. tačka 4. propisano da se osnovna zarada zaposlenog uvećava za rad u smenama za 8,9%.

Prema direktivi Evropske unije 2003/88 – ES smenski rad je definisan kao način organizacije rada u kome radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu u skladu sa određenim obrascem, uključujući i obrazac rotiranja, koji može biti neprekidan ili sa prekidima (kontinuiran ili diskontinuiran), iziskujući potrebu da radnik radi u različito vreme tokom određenog perioda danju ili noću, a turnus se u svom jezičkom značenju izjednačava sa smenskim radom (per turnum, po redu, redom). Direktiva Evropske unije nije izvor prava ali njena sadržina pomaže u tumačenju pojma smenskog rada koji naši zakoni ne sadrže.

Imajući u vidu utvrđene činjenice da tuženi nije izvršio uvećanje zarade tužiocima prema navedenim zakonskim odredbama i odredbama Kolektivnog ugovora koje su važile u spornom periodu, da su tužioci u utuženom periodu radili po modelu radnog vremena 12 (rad) – 36 (odmor) – 12 (rad), Vrhovni kasacioni sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog na isplatu tražene razlike u zaradi po osnovu smenskog rada, sa pripadajućim doprinosima, kao i na isplatu na ime naknade štete zbog manje isplaćene naknade zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, kada se zaposleni na istom poslu smenjuju prema unapred utvrđenom redosledu, radi se o smenskom radu. Naime, rad u smenama je rad koji se neprekidno ili sa prekidima radi u najmanje 2 smene, bilo dnevne ili noćne, odnosno takva organizacija rada u kome radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu u skladu sa određenim obrascem, uključujući obrazac rotiranja, koji može biti neprekidan ili sa prekidima u različito vreme tokom određenog perioda dana ili noći. Kako je u konkretnom slučaju kod ovakvog režima rada postojao kontinuitet, te imajući u vidu i činjenicu da je smenski rad priznat u opštem aktu tužene (Posebni kolektivni ugovor za „Elektroprivredu Srbije“), što ukazuje između ostalog da rad sa navedenim modelom radnog vremena predstavlja smenski rad, to je po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan zaključak prvostepenog suda da tužioci, u smislu odredbe člana 108. stav 4. Zakona o radu i člana 38. stav 1. tačka 4. Posebnog kolektivnog ugovora za „Elektroprivredu Srbije“, imaju pravo na uvećanu zradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu i pravo na novčanu naknadu za vreme korišćenja godišnjeg odmora u smislu odredbe člana 114. stav 1. Zakona o radu, u utuženom periodu, kao i pravo na uplatu doprinosa za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom Fondu za PIO.

Kako je preinačena drugostepena presuda i odbijena žalba tuženog, to je potvrđena i odluka o troškovima prvostepenog postupka, a odbijen zahtev tuženog da mu tužioci naknade troškove parničnog postupka.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tužoci su uspeli u postupku po reviziji, pa im na osnovu članova 153, 154. i 163. stav 2. ZPP, pripadaju i opredeljeni troškovi ovog postupka, koji obuhvataju troškove na ime: sastava revizije 27.000,00 dinara prema tarifnom broju 13. Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“ broj 121/12...37/21), kao i na ime sudskih taksi za: reviziju 32.826,00 dinara i revizijsku odluku 49.239,00 dinara za tužioca AA, i reviziju 31.292,00 dinara i revizijsku odluku 46.938,00 dinara za tužioca BB, odmereno prema tarifnom broju 1. i 2. taksene tarife Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“ broj 128/24...106/15).

Na člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić