U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Zorana Hadžića i Mirjane Andrijašević, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Branislav Manić, advokat iz ..., protiv tuženog Doma zdravlja „Pančevo“ iz Pančeva, čiji je punomoćnik Aleksandra Smilevski, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4399/21 od 10.12.2021. godine, u sednici veća održanoj dana 02.02.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4399/21 od 10.12.2021. godine.

ODBIJA SE, kao neosnovan, zahtev tužilje i tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4399/21 od 10.12.2021. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Pančevu P1 136/20 od 21.05.2021. godine, ispravljena rešenjem istog suda P1 136/20 od 06.07.2021. godine, u stavu prvom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužilji isplati po osnovu neisplaćenih troškova za ishranu u toku rada – toplog obroka i po osnovu neisplaćenih troškova regresa za korišćenje godišeg odmora, za period od marta 2017. godine zaključno sa januarom 2020. godine, pojedinačno navedene mesečne novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do isplate, sve bliže navedeno u ovom stavu izreke. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude, tako što je odbijen zahtev tužilje za naknadu troškova parničnog postupka i obavezana tužilja da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 57.300,00 dinara. Stavom trećim izreke, obavezana je tužilja da tuženom naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 44.840,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, iz svih zakonskih razloga.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011….18/2020, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nisu učinjene ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. st. 1. i 2. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti. Navode u reviziji kojima se ukazuje da je u postupku učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, Vrhovni kasacioni sud nije cenio, jer se revizija iz ovog razloga ne može izjaviti u smislu člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je zaposlena kod tuženog na radnom mestu doktor medicine od 2001. godine. Tuženi je zdravstvena ustanova javnog karaktera, osnovana na teritoriji Republike Srbije, a tužilja je sa tuženim zaključila Ugovor o radu pod izmenjenim uslovima broj .. sa punim radnim vremenom radi obavljanja poslova doktora medicine u mestu rada Pančevo, radnoj jedinici Dispanzer za ... . Zarada tužilje za obavljeni rad i vreme provedeno na radu utvrđena je tako što se osnovica za obračun i isplatu koju utvrđuje Vlada RS pomnoži sa koeficijentom 15,48 i na tako utvrđenu zaradu se dodaje 0,4% na bruto zaradu za svaku navršenu godinu radnog staža. Tužilja je sa tuženim zaključila Aneks ugovora o radu od 15.03.2010. godine, a rešenjem tuženog od 07.05.2018. godine izmenjen je naziv radnog mesta utvrđen članom 2. Ugovora od 15.03.2010. godine i utvrđeno da tužilja obavlja poslove doktora medicine- izabrani. Rešenjem tuženog od 31.01.2020. godine tužilji je otkazan ugovor o radu zbog odlaska u starosnu penziju.

U spornom periodu tuženi nije organizovao ishranu u toku rada, a u obračunskim listama nije iskazao deo zarade koji se odnosi na naknadu ishrane u toku rada i troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Takođe, Posebni kolektivni ugovori za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave iz 2015. godine, 2019. godine i 2020. godine, koji su bili u primeni u spornom periodu nisu predviđali, niti propisivali pravo zaposlenih na naknadu navedenih troškova. Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka za ekonomsko-finansijsku oblast utvrđena je visina potraživanja tužilje u spornom periodu na ime neisplaćene naknade troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, u dve varijante - prema Posebnom kolektivnom ugovoru za javna i javno-komunalna preduzeća i prema Opštem kolektivnom ugovoru. Prvostepeni sud je cenio nalaz i mišljenje sudskog veštaka i prihvatio varijantu u kojoj je veštak za sporni period obračun izvršio u skladu sa odredbama Opšteg kolektivnog ugovora iz 2008. godine („Službeni glasnik RS“ br. 50/08 i 104/08, Aneks 1. i 2.).

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilje smatrajući da joj pripada pravo na naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u visini mesečne naknade, shodno parametrima iz Opšteg kolektivnog ugovora. U okolnostima kada Posebni kolektivni ugovori za zdravstvene ustanove ne sadrže konkretnu regulativu koja utvrđuje visinu ovih naknada, niti uopšte propisuje pravo zaposlenih na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, prvostepeni sud je ocenio da se primenjuju opšti propisi o radu, i to član 118. stav 1. tač. 5. i 6. Zakona o radu.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio tužbeni zahtev tužilje za isplatu navedenih naknada, zaključujući da je tužilji isplaćena plata prema koeficijentu utvrđenom u skladu sa odredbama Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, a u kojem su sadržane i navedene naknade, te da okolnost da visina troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora nije nominalno iskazana, ne predstavlja razlog zbog kojeg zaposleni može sa uspehom da traži isplatu ovih troškova.

Neosnovano se revizijom ukazuje da se navedeni zaključak drugostepenog suda zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 2. stav 2. Zakona o radu, propisano je da se njegove odredbe primenjuju i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drukčije određeno. S obzirom da je tuženi javna služba, to se po oceni Vrhovnog kasacionog suda na zarade i druga primanja zaposlenih kod tuženog primenjuje Zakon o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS” br. 34/01, sa novelama).

Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“ br. 34/01 ... 21/16 i dr.), odredbom člana 1, između ostalog, propisano je da se ovim zakonom uređuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koji se finansiraju iz budžeta Republike, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave, a članom 4. stav 2. navedenog Zakona propisano je da koeficijent za obračun plate sadrži dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je iznos naknade za ishranu u toku rada i regres sadržan u koeficijentu prema kome je tužilji isplaćivana plata, u skladu sa članom 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, zbog čega nema pravo na novčanu naknadu koju potražuje postavljenim tužbenim zahtevom, obračunatu prema parametrima iz Opšteg kolektivnog ugovora iz 2008. godine („Službeni glasnik RS“ br. 50/08 i 104/08, Aneks 1. i 2.), a kako je to pravilno zaključio i drugostepeni sud.

Suprotno navodima revizije, pravilan je zaključak drugostepenog suda da se ne može prihvatiti stav prvostepenog suda o primeni odredbi Zakona o radu, jer se na zaposlene u javnim zdravstvenim službama primenjuje poseban režim radnih odnosa. Naime, nije sporno da se iz koeficijenta osnovne plate za tužilju od 15,48 u isplatnim listama ne vidi struktura, odnosno koji nominalni iznosi predstavljaju navedene naknade, ali sama ta činjenica ne stvara osnov za njihovu isplatu, s obzirom da je pravo zaposlenih na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora realizovano kao sastavni deo koeficijenta radnog mesta svakog zaposlenog na osnovu člana 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, u kom slučaju se ne obračunava i ne isplaćuje kao posebna naknada.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Tužilja nije uspela u revizijskom postupku, pa nema pravo na naknadu tih troškova koje je tražila i opredelila u reviziji, u smislu člana 153. i člana 154. ZPP.

Tuženom ne pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka, jer sastav odgovora na reviziju nije bila nužna radnja za odlučivanje u revizijskom postupku, pa je primenom člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić