.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 1500/2021
17.11.2022. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Spomenke Zarić i Dragane Mirosavljević, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Stefan Đorđević, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstva pravde, Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, čiji je zastupnik Državno pravobranilaštvo, sa sedištem u Beogradu, radi isplate jubilarne nagrade, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1748/20 od 09.10.2020. godine, u sednici održanoj 17.11.2022. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1748/20 od 09.10.2020. godine.
ODBIJAJU SE, kao neosnovani, zahtevi tužilje i tužene za naknadu revizijskih troškova.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1736/19 od 12.03.2020. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtevi tužilje i obavezana tužena da isplati tužilji iznos od 54.344,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15.06.2018. godine do isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje u delu za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos iz stava prvog izreke presude, za period od 15.05.2018. godine do 14.06.2018. godine, kao neosnovan. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da naknadi tužilji troškove parničnog postupka u iznosu od 21.000,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, tužilja je oslobođena plaćanja sudskih taksi na tužbu i na presudu.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1748/20 od 09.10.2021. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tužena da joj isplati iznos od 54.344,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15.06.2018. godine do isplate. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude i odbijen kao neosnovan zahtev tužilje za naknadu troškova parničnog postupka koje je imala u postupku pred prvostepenim sudom u iznosu od 21.000,00 dinara i obavezana tužilja da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 21.000,00 dinara. Stavom trećim izreke, obavezana je tužilja da tuženoj naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara, dok je stavom četvrtim izreke, odbijen zahtev tužilje za naknadu troškova drugostepenog postupka.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju je blagovremeno izjavila tužilja, zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Tužena je podnela odgovor na reviziju.
Ispitujući pobijanu presudu primenom odredbe člana 408, u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/11, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužilje osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu u privremenim institucijama Kosova i Metohije, u Kazneno-popravnom domu u Lipljanu. Rešenjem tužene preuzeta je u Upravu za izvršenje zavodskih sankcija počev od 15.05.2008. godine. Naznačenim rešenjem tužilja je zasnovala radni odnos kod tužene koji traje i danas, a nakon preuzimanja je ostala neraspoređena i nije obavljala faktički rad kod tužene. Prema Zaključku Vlade RS broj 112-1619/2008-2 od 17.04.2008. godine, proizlazi da se položaj lica koja su bila zaposlena u privremenim institucijama na Kosovu i Metohiji upodobljava položaju državnih službenika i nameštenika koji su radili u organima koji su ukinuti, a čiji je delokrug preuzeo drugi organ. Visina prosečne zarade bez poreza i doprinosa po zaposlenom u Republici Srbiji za decembar 2017. godine, utvrđena je u visini od 54.344,00 dinara. Kako je tužilja dana 15.05.2018. godine, napunila deset godina radnog staža kod tužene i time ostvarila pravo na jubilarnu nagradu, to je prvostepeni sud usvojio tužbeni zahtev.
Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tužene našao da iako je tužilja preuzeta od strane tužene, iz privremenih kosovskih institucija, ona u navedenom periodu nije bila raspoređena ni na jedno radno mesto i nije obavljala faktički rad, pa tako nije ostvarila ni pravo na isplatu jubilarne nagrade. Ovo iz razloga što tužilja nije efektivno radila, odnosno nije obavljala faktički rad kod poslodavca, a što je u suprotnosti sa prirodom jubilarne nagrade i pravom na njenu isplatu, pa kako tužilja nije ostvarila deset godina neprekidnog rada kod tužene, ne pripada joj ni pravo na isplatu jubilarne nagrade, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilje kao neosnovan.
Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ovakav zaključak drugostepenog suda zasniva se na pravilnoj primeni materijalnog prava.
Odredbom člana 120. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 75/14) propisano je da se opštim aktom, odnosno ugovorom o radu može utvrditi pravo na jubilarnu nagradu.
Odredbom člana 44. stav 1. tačka 1. Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe („Službeni glasnik RS“ br. 25/15, 34/18), propisano je da zaposleni ima pravo na jubilarnu novčanu nagradu u visini mesečne prosečne zarade bez poreza i doprinosa po zaposlenom u Republici Srbiji, prema objavljenom podatku organa nadležnog za poslove statistike za poslednji mesec u prethodnoj kalendarskoj godini, u odnosu na kalendarsku godinu u kojoj se jubilarna nagrada ostvaruje, s tim što se visina novčane nagrade uvećava za 25% pri svakom narednom ostvarenju tog prava, tako da se za 10 godina rada u radnom odnosu isplaćuje u visini mesečne prosečne zarade, bez poreza i doprinosa. Polazeći od navedenih zakonskih normi, jubilarna nagrada se isplaćuje zaposlenom u slučaju kada ostvari određeni broj godina rada kod poslodavca. To znači da pravo na jubilarnu nagradu zaposleni ostvaruje radom u radnom odnosu. U konkretnom slučaju, tužilja nakon preuzimanja na rad u Upravu za izvršenje zavodskih sankcija počev od 15.05.2008. godine nije radila, jer je ostala neraspoređena iz razloga što nije postojalo radno mesto na kome bi mogla da obavlja rad. U situaciji kada tužilja nije radno angažovana, sledi da nije u mogućnosti da ostvari pravo na jubilarnu nagradu, pošto Poseban kolektivni ugovor za državne organe to pravo predviđa za godine rada provedene u radnom odnosu u državnom organu, a tužilja, od dana preuzimanja 15.05.2008. godine, nije radila.
Neosnovani su navodi revizije da tužilji pravo na jubilarnu nagradu pripada kao licu koje je u radnom odnosu kod poslodavca. Ovo iz razloga što odredba člana 44. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe (''Službeni glasnik RS'', br. 25/15...34/18), jasno i nedvosmisleno propisuje pravo zaposlenog na jubilarnu novčanu nagradu za 10 godina rada u radnom odnosu. Dakle, nije dovoljno da zaposleni bude u radnom odnosu kod poslodavca, jer bi se u tom slučaju pravo na isplatu jubilarne novčane nagrade vezivalo samo za radni odnos, što ovde nije slučaj, pošto je pored radnog odnosa potrebno, odnosno zakonom propisano, da zaposleni i radi, a to ovde nije slučaj, jer tužilja ne radi. Preuzimanje na osnovu Zaključka Vlade ne podrazumeva ostvarivanje svih prava iz radnog odnosa što je jasno iz sadržaja Zaključka kojim je određen samo fiksni iznos naknade plate, bez obračunavanja minulog rada. Iz navedenih razloga neosnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.
Imajući u vidu izloženo, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.
Odbijeni su zahtevi tužilje i tužene za naknadu troškova revizijskog postupka, jer tužilja po ovom pravnom leku nije uspela, a odgovor na reviziju podnet od strane tužene nije nužan i neophodan trošak, pa je doneta odluka kao u stavu drugom izreke, primenom odredbe člana 165. stav 1. ZPP.
Predsednik veća - sudija
Jasminka Stanojević,s.r.
Za tačnost otpravka
upravitelj pisarnice
Marina Antonić
