U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. U reviziji se ne ukazuje na druge povrede odredaba parničnog postupka iako je izjavljena i iz ovog revizijskog razloga.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je bio u radnom odnosu na neodređeno vreme u Opštinskoj upravi opštine Topola na radnom mestu višeg referenta na poslovima u oblasti sporta i organizovanja masovnog, školskog, omladinskog i rekreativnog sporta. Rešenjem SO Topola od 16.07.2010. godine tužilac je imenovan za vršioca dužnosti direktora … u T. koja funkcija mu je produžena još jednim rešenjem od 10.06.2011. godine za još godinu dana. Tužilac je na toj funkciji ostao sve do 31.05.2012. godine. Radno pravni status tužioca kod tužene je bio regusan rešenjem o mirovanju radnog odnosa od 16.07.2010. godine. Tim rešenjem je utvrđeno da tužiocu miruju prava i obaveze kod tužene za vreme dok se nalazi na funkciji vršioca dužnosti i da po prestanku te funkcije ima pravo da se vrati kod tužene u roku od 15 dana. Tužilac je tuženoj podneo zahtev za donošenje rešenja o prestanku radnog odnosa bez naznačenog datuma u kome je naveo da je 16.07.2010. godine na sednici SO Topola imenovan na funkciju v.d.direktora … iz T., pa s obzirom da je u radnom odnosu u Opštinskoj upravi Topola na neodređeno vreme i da mu je doneto rešenje o mirovanju radnog odnosa za vreme dok se nalazi na funkciji, da podnosi ovaj zahtev radi regulisanja svog radnopravnog statusa u … T.. Utvrđeno je da je tužilac taj zahtev podneo prema uputstvu tadašnjeg načelnika opštinske uprave M.N., koja mu je bila pretpostavljena i koja mu je objasnila da takav zahtev treba da podnese radi regulisanja radnopravnog statusa na radnom mestu na kome je postavljen za vršioca dužnosti i da to neće uticati na njegov radnopravni status kod tužene, jer postoji rešenje o mirovanju njegovog radnog odnosa na ranijem radnom mestu u opštinskoj upravi do njegovog povratka sa funkcije na koju je izabran. Načelnik opštinske uprave je 19.07.2010. godine doneo osporeno rešenje o prestanku radnog odnosa tužioca. Nakon što je tužiocu prestala funkcija v.d. direktora …, tužilac se 07.06.2012. godine obratio tuženoj sa pismenim zahtevom da bude raspoređen na ranije radno mesto višeg referenta. Od strane vršioca dužnosti načelnika opštinske uprave tužilac je obavešten 22.06.2012. godine da mu je prestao radni odnos. Nakon toga (14.08.2012. godine) se tužilac ponovo obratio tuženoj sa zahtevom za raspoređivanje, a 07.09.2012. godine je ponovo obavešten da mu je radni odnos prestao na osnovu rešenja od 19.07.2010. godine. Tužbu u ovom radnom sporu je podneo 13.09.2012. godine.

Na osnovu ovako utvrđenih činjenica prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca, jer je zaključio da je tužba blagovremeno podneta u roku od 90 dana prema članu 195. stav 2. Zakona o radu, vezujući momenat saznanja za povredu tužiočevih prava za 15.06.2012. godine, kao dan kada je posle prvog obraćanja tuženom sa zahtevom da se vrati na ranije radno mesto od tužene dobio negativan odgovor. Prvostepeni sud je cenio zakonitost spornog rešenja i našao da tužilac nije izgubio pravo na podnošenje tužbe ni u smislu člana 117. ZOO u vezi člana 61. ZOO, jer je zahtev za raskid radnog odnosa podneo sa manom volje, u zabludi u koju ga je dovela tužena, pa je ocenio da se radi o rušljivom pravnom poslu u smislu člana 111. ZOO.

Apelacioni sud je blagovremenost podnete tužbe ocenio primenom relevantnog zakonskog propisa, a to je Zakon o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik RS“, br.48/91... 39/02), koji se primenjuje shodno odredbi člana 189. Zakona o državnim službenicima („Službeni glasnik RS“, br.79/05...104/09), kojim je propisano da se odredbe Zakona o radnim odnosima u državnim organima nastavljaju da primenjuju na radne odnose u organima Autonomne pokrajine i lokalne samouprave do donošenja posebnog zakona. Tužena je Opština Topola, Organ lokalne samouprave, pa je pravilan zaključak apelacionog suda da je merodavan propis za radne odnose zaposlenih Zakon o radnim odnosima u državnim organima, a ne Zakon o radu koji je primenio prvostepeni sud (primenjuje se samo u slučaju ako se radi o materiji koja nije regulisana specijalnim propisom).

Odredbom člana 71. Zakona o radnim odnosima u državnim organima je propisano da se zaposleni, odnosno postavljena lica radi ostvarivanja svojih prava pismeno obraćaju funkcioneru koji rukovodi organom i protiv svakog rešenja ili drugog akta kojim je odlučeno o njegovim pravima i obavezama, zaposleni, odnosno postavljeno lice ima pravo da podnese prigovor. Prigovor se podnosi funkcioneru koji rukovodi državnim organom u roku od osam dana od dana uručenja rešenja ili drugog akta, a funkcioner je dužan da o njemu odluči u roku od 15 dana od dana podnošenja prigovora. Pravo na podnošenje tužbe ističe po proteku roka od 15 dana ukoliko funkcioner u utvrđenom roku ne odluči o prigovoru ili ako zaposleni, odnosno postavljeno lice nije zadovoljan odlukom funkcionera povodom podnetog prigovora.

Osporeno rešenje od 19.07.2010. godine kojim je tužiocu prestao radni odnos sa 15.07.2010. godine je postalo konačno s obzirom na to da tužilac protiv njega nije podneo prigovor načelniku opštinske uprave Opštine Topola. Tužilac je 22.06.2012. godine, primio obaveštenje da mu je prestao radni odnos kao odgovor na njegov zahtev da se vrati u radni odnos u opštinsku upravu. Ni nakon 22.06.2012. godine po prijemu tog obaveštenja tužilac nije izjavio prigovor i nije blagovremeno podneo tužbu u roku od 15 dana, već je to učinio tek 13.09.2012. godine, što je posle zakonom propisanog roka kako to pravilno ocenjuje i apelacioni sud.

Neosnovano revident tvrdi da je blagovremenost tužbe trebalo ceniti primenom člana 117. i člana 61. Zakona o obligacionim odnosima. U pitanju je radni spor, koji se pokreće u rokovima propisanim zakonima kojima su propisana prava i obaveze zaposlenih, te se blagovremenost tužbe u radnom sporu može ceniti samo prema tim propisima. Takođe je neodrživa tužiočeva teza istaknuta u reviziji da je on nakon prijema prvog obaveštenja i dalje održavan u zabludi od strane tužene kojoj se obraćao novim zahtevima da bi bio ponovo obavešten 07.09. 2012. godine da mu je već prestao radni odnos. Nasuprot ovoj tvrdnji, tužilac je propustio da po prijemu prvog obaveštenja (primio ga 22.06.2012. godine), u kome mu je jasno rečeno da mu je prestao radni odnos kod tužene, blagovremeno zatraži zaštitu prava i zato je njegova tužba morala biti odbačena kao neblagovremena, kao što je to pravilno odlučio apelacioni sud.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužioca nije osnovana, pa je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. u vezi člana 420. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Predrag Trifunović,s.r.