- za februar 2015. godine iznos od 6.482,03 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 15.03.2015. godine do isplate;

- za mart 2015. godine iznos od 4.080,59 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 15.04.2015. godine do isplate;

- za april 2015. godine iznos od 6.762,16 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 15.05.2015. godine do isplate;

- za maj 2015. godine iznos od 7.166,50 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 15.06.2015. godine do isplate;

-za jun 2015. godine iznos od 7.439,86 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 15.07.2015. godine do isplate;

-za jul 2015. godine iznos od 3.489,10 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 15.08.2015. godine do isplate,

-za avgust 2015. godine iznos od 7.491,59 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 15.09.2015. godine do isplate,

2. na ime naknade troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora sledeće iznose:

- za septembar 2014. godine iznos od 2.850,63 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 15.10.2014. godine do isplate;

- za oktobar 2014. godine, iznos od 2.748,44 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 15.11.2014. godine do isplate;

- za novembar 2014. godine, iznos od 2.808,63 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 15.12.2014. godine do isplate;

- za decembar 2014. godine iznos od 2.762,88 dinara sa zakonskom zateznom kamatom 15.01.2015. godine do isplate;

- za januar 2015. godine iznos od 3.123,13 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 15.02.2015. godine do isplate;

- za februar 2015. godine iznos od 2.455,31 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 15.03.2015. godine do isplate;

- za mart 2015. godine iznos od 2.671,81 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 15.04.2015. godine do isplate;

- za april 2015. godine iznos od 2.695,06 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 15.05.2015. godine do isplate;

- za maj 2015. godine iznos od 2.850,31 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 15.06.2015. godine do isplate;

- za jun 2015. godine iznos od 2.747,75 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 15.07.2015. godine do isplate;

- za jul 2015. godine iznos od 2.786,44 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 15.08.2015. godine do isplate;

- za avgust 2015. godine iznos od 2.850,06 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 15.08.2015. godine do isplate,

sve u roku od 8 dana od dana prijema prepisa presude.

U preostalom delu revizija tužioca ODBIJA SE kao neosnovana.

OBAVEZUJE SE tuženi „Železnice Srbije“ a.d. Beograd da na ime troškova celog postupka isplati tužiocu iznos od 255.770,00 dinara u roku od 8 dana od dostavljanja prepisa presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 7511/21 od 22.03.2022. godine, stavovima prvim i drugim izreke, odbijen je osnovni tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obavežu tuženi „Železnice Srbije“ a.d. Beograd i „Infrastruktura železnice Srbije“ a.d. Beograd da tužiocu za period od 01.09.2014. godine do 31.08.2015. godine solidarno isplate na ime naknade troškova za ishranu u toku rada i na ime neisplaćenih naknada za regres za korišćenje godišnjeg odmora u pojedinačnim mesečnim iznosima i sa zakonskom zateznom kamatom čija su visina i datumi dospelosti bliže određeni u ovim stavovima izreke. Stavovima trećim i četvrtim izreke, odbijen je eventualni tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obavežu tuženi da mu za period od 01.09.2014. godine do 31.08.2015. godine isplate na ime naknade troškova za ishranu u toku rada i na ime neisplaćenih naknada za regres za korišćenje godišnjeg odmora pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom čija su visina i datumi dospelosti bliže određeni u ovim stavovima izreke. Stavom petim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3024/22 od 30.09.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbačena je kao nedozvoljena žalba tuženog „Železnice Srbije“ a.d.Beograd izjavljena protiv prvostepene presude. Stavom trećim izreke, odbijeni su zahtevi tužioca i tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u odnosu na potvrđujući deo i odluci o troškovima postupka tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava sa predlogom da se o istoj odluči u skladu sa odredbom člana 404. ZPP.

Pravnosnažnom presudom odlučeno je o zahtevu tužioca za isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 01.09.2014. godine do 31.08.2015. godine. Imajući u vidu različitu praksu Apelacionog suda u Beogradu o ovom pravnom pitanju u odnosu na ostale apelacione sudove, kao i u odnosu na pravno shvatanje Vrhovnog kasaciong suda i sada Vrhovnog suda izraženo u predmetima sa identičnim pravnim i činjeničnim stanjem, kao i radi razmatranja pravnog pitanja solidarne odgovornosti privrednog subjekta (društva sticaoca) nastalog statusnom promenom predviđenom članom 489. stav 1. tačka 1. i stav 2. Zakona o privrednim društvima (izdvajanje uz osnivanje) za obaveze nastale pre statusne promene drugog privrednog društva (društva prenosioca), proizilazi da u konkretnom slučaju postoji potreba odlučivanja o posebnoj reviziji radi ujednačavanja sudske prakse, čime su ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 18/20), pa je primenom odrebe iz stava 2. istog člana odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11... 18/20) i našao da je revizija tužioca delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu na osnovu ugovora o radu na neodređeno vreme kod tuženog „Železnice Srbije“ a.d. Beograd do 28.08.2015. godine. Nakon statusnih promena kod ovog tuženog, tužilac je preuzet kod tuženog „Infrastruktura železnice Srbije“a.d. Beograd, privrednog društva koje je nastalo izdvajanjem iz „Železnice Srbije“ a.d. Beograd, sa kojim je zaključio aneks ugovora o radu od 28.08.2015. godine, sa istim prvima i obavezama kao kod poslodavca prethodnika. U spornom periodu, tužiocu nisu isplaćene naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, niti su iskazane u obračunskim listama za utuženi period.

Tuženi „Infrastruktura železnice Srbije“a.d. Beograd osnovan je Odlukom Vlade Republike Srbije od 02.07.2015. godine kao društvo sticalac dela imovine tuženog Železnice Srbije“ a.d. Beograd, utvrđenog deobnim bilanskom kao sastavnim delom plana statusne promene tog privrednog društva, izdvajanje uz osnivanje novih akcionarskih društava. Planom statusne promene tuženog „Železnice Srbije“ a.d. predviđeno je da će se opis preuzetih obaveza privrednih društava nastalih statusnom promenom urediti posebnim ugovorom. Svi učesnici statusne promene potpisali su Protokol o usvajanju Informacije o sprovedenom postupku statusne promene tuženog „Železnice Srbije“ a.d. od 24.06.2016. godine i otvaranju početnih stanja u poslovnim knjigama novoformiranih preduzeća. Tim protokolom je prihvaćena naznačena informacija, kojom je određeno da se obaveze rezervisane za sudske sporove u toku i obaveze po osnovu zarada i naknada zarada prenose u početni bilans tuženog „Železnice Srbije“a.d. posle izdvajanja. Ocenom nalaza i mišljenja veštaka za ekonomsko-finansijsku oblast utvrđena je visina troškova na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za sporni period, prema prvoj varijanti primenom parametra iz Opšteg kolektivnog ugovora „Službeni glasnik RS“ br.50/2008, 104/2008-Aneks I i 8/2009-Aneks II) i prema drugoj varijanti primenom Kolektivnog ugovora za JŽTP „Beograd“ („Službeni glasnik RS“ br.37/95 i 7/2000). U skladu sa nalazom i mišljenjem veštaka tužilac je prema prvoj varijanti opredelio osnovni tužbeni zahtev, a eventualni zahtev prema drugoj varijanti iz nalaza veštaka.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev, nalazeći da su za utuženi period u skladu sa opštim aktom tužiocu isplaćene tražene naknade za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, tako što su mu uračunate prilikom obračuna zarade i utvrđene kroz vrednost radnog časa, pa kako ni u posebnim ni u opštim aktima ne postoji osnov za ostvarivanje prava tužioca za naknadu traženih troškova, jer nema odgovarajućeg opšteg akta na osnovu kog bi to pravo mogao ostvariti, to ne može potraživati novčanu isplatu po ovim osnovima.

Po stanovištu Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tužioca ukazuje da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev u odnosu na tuženog „Železnice Srbije“ AD Beograd za period od 01.09.2014. godine do 31.08.2015. godine.

Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 61/05) koje se primenjuju od 01.01.2006. godine, pored ostalog, predviđeno je i pravo zaposlenog na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačke 5. i 6). Poslodavcima je, nakon početka primene noveliranog Zakona o radu, ostavljena mogućnost da svojim aktom utvrde visinu tih naknada. Pritom, njihova visina mora biti određena linearno za sve zaposlene, odnosno ti troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu bez obzira na njihovu stručnu spremu, zvanje i radno mesto.

Kolektivnim ugovorom društva prenosioca od 24.03.2015. godine koji je nastavilo da primenjuje i društvo sticalac predviđeno je da je u vrednost jednog radnog časa za obračun i isplatu zarade uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora, svedena na jedan radni čas. Iz ovakvog utvrđenja vrednosti radnog časa ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu za troškove ishrane i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, jer isti nisu iskazani u nominalnim iznosima. Tuženi „Železnice Srbije“ AD Beograd nije dostavio odluku o visini ovih naknada, niti je obavljenim veštačenjem mogla biti utvrđena njihova visina - vrednost sa kojim su uključene u vrednost jednog radnog časa. To, međutim, ne isključuje pravo tužioca na isplatu ovih naknada. Ne može se prihvatiti stav da su zaposlenima, pa i tužiocu ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, s obzirom da tuženi sporne naknade nije nominalno iskazao u platnoj listi tužioca, kako je to propisano članom 121. Zakona o radu i Pravilnikom o sadržaju obračuna zarada, odnosno naknada zarada („Službeni galsnik RS“ br. 90/2014 i 44/2018) kojim se propisuje sadržaj obračuna zarade, između ostalog i iznos naknade troškova koji imaju karakter zarada -topli obrok i regres (član 3. stav. 1. tačka 7).

Shodno navedenom, proizilazi da je tuženi „Železnice Srbije“ AD Beograd u pogledu isplate navedenih naknada zakonske odredbe primenjivao na štetu tužioca. Pošto kolektivni ugovor koji se primenjivao u spornom periodu ne sadrži konkretnu regulativu koja utvrđuje visinu traženih naknada, tužilac može potraživati njihovu isplatu u iznosima utvrđenim primenom poslednje regulative koja je predviđala parametre u pogledu visine troškova za ishranu i regres iz ranijeg kolektivnog ugovora. U ovom slučaju tužilac je to i učinio tako što je tužbeni zahtev postavio u visini iznosa naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, utvrđenih nalazom i mišljenjem veštaka primenom tih parametara, zbog čega je tužbeni zahtev osnovan.

Iz navedenih razloga, primenom člana 416. stav 1. ZPP Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Odlučujući kao u stavu trećem izreke Vrhovni sud je ocenio da je tuženi „Infrastruktura železnice Srbije“a.d. Beograd“ AD Beograd kao društvo sticalac osnovano Odlukom Vlade Republike Srbije od 02.07.2015. godine („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 60/15) u postupku sprovođenja statusne promene tuženog Železnice Srbije“ AD. Reč je o statusnoj promeni iz člana 489. stav 1. tačka 1. i stav 2. Zakona o privrednim društvima (izdvajanje uz osnivanje) u kojoj se jedno društvo (društvo prenosilac) deli tako što prenosi deo svoje imovine i obaveza na jedno ili više novoosnovanih društava (društvo sticaoci), a po sprovedneoj statusnoj promeni samo nastavlja da postoji. U slučaju takve stausne promene, za prenos obaveza na društvo sticaoca relevantan je isključivo ugovor o statusnoj promeni, odnosno plan podele. Na društvo sticaoca prelaze samo one obaveze društva prenosioca za koje je određeno navedenim aktima. Pored toga, odredbom člana 505. stav 1. tačka 2. Zakona o privrednim društvima propisano je da društvo sticalac solidarno odgovara sa društvom prenosiocem za obaveze koje su po navedenim statusnim dokumentima ostale na strani društva prenosioca, ali samo do iznosa razlike vrednosti imovine društva prenosioca koja mu je preneta i obaveza društva prenosioca koje je preuzeo, osim ako je sa određenim poveriocima drugačije ugovoreno.

U konkretnom slučaju, označena statusna promena društva prenosioca sprovedena je po postupku propisanom Zakonom o privrednim društvima. Rešenjem Vlade Republike Srbije od 02.07.2015. godine data je saglasnost tom privrednom društvu od 11.05.2015. godine kojom je odobren nacrt plana podele koji je 31.03.2015. godine usvojio odbor direktora tog privrednog društva (objavljen na internet stranici Agencije za privredne registre, u skladu sa članom 495. stav 1. Zakona o privrednim društvima). Planom podele, kao sastavnim delom Odluke o statusnoj promeni od 11.05.2015. godine, označene su nominalne vrednosti imovine i obaveza koje se statusnom promenom prenose na društva sticaoce i to su jednake vrednosti. Plan ne sadrži opis preuzetih obaveza ni načni na koji će se njihov prenos i realizacija izvršiti, već samo konstataciju da se na tuženo društvo sticaoca prenose obaveze koje se odnose na imovinu i obavljanje delatnosti železničkog prevoza putnika, bez jasnog određenja da li u te obaveze spadaju i novčana potraživanja zaposlenih koje je taj tuženi preuzeo od društva prenosioca. U planu je predviđeno da će o tome biti zaključen poseban ugovor, ali ne i forma u kojoj će se takav ugovor zaključiti.

Između društva prenosioca i društava sticalaca između ostalog i tuženog „Infrastruktura Železnice Srbije“ AD, zaključen je 24.06.2016. godine protokol kojim su njegovi potpisnici prihvatili informaciju o sprovedenom postupku statusne promene društva prenosioca i otvaranju početnih stanja u poslovnim knjigama novoformiranih društava. Označenim protokolom su u bilans tuženog društva prenosioca, pored ostalog, preneta „rezervisanja“ za sudske sporove, odnosno sporove koji su u toku. Navedeni protokol, po oceni revizijskog suda, ima značaj ugovora predviđenog u odeljku V plana podele tuženog društva prenosioca, tako da je sporno novčano potraživanje nastalo pre njegove statusne promene ostalo obaveza tog tuženog, a solidarna obaveza tuženog društva sticaoca ne postoji u smislu člana 505. stav 1. tačka 2. Zakona o privrednim društvima jer nema razlike u vrednosti imovine koja mu je preneta i obaveza koje je preuzeo.

Okolnost da je tuženo društvo sticalac preuzelo tužioca i sa njim zaključilo aneks ugovora o radu 28.08.2015. godine, ne znači da je na taj način preuzelo i sve obaveze tužiočevog ranijeg poslodavca – društva prenosioca po osnovu radnog odnosa nastalog pre statusne promene. Zaključenje aneksa ugovora o radu predstavlja realizaciju zakonske obaveze da se tužilac zadrži u radnom osnosu, u skladu sa članovima 147-151 Zakona o radu. Međutim, tim zakonskim odredbama nije izričito propisano da se na taj način preuzimaju i obaveze poslodavca prethodnika prema zaposlenom iz njihovog radnog odnosa.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, pa mu na osnovu članova 153. stav 1, 154. i 163. stav 2. ZPP pripadaju potrebni troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu prema tuženom „Železnice Srbije“ AD Beograd. Visina je odmerena na ime traženih i opredeljenih troškova sa uvećanjem od 20% na ime PDV-a i to: za sastav tužbe i četiri obrazloženih podneska od strane advokata od po 7.200,00 dinara, zastupanja na četiri održanih ročišta od po 9.000,00 dinara i jedno od 12.600,00 dinara, tri neodržana ročišta od po 5.400,00, sastava dve žalbe od 14.400,00 dinara i 21.600,00 dinara i dve revizije od po 21.600,00 dinara, prema tarifnom broju 13. Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata važećoj u vreme preduzetih radnji, troškova veštačenja od 10.000,00 dinara, kao i na ime sudskih taksi za reviziju 26.308,00 dinara i revizijsku odluku 39.462,00 dinara, odmereno prema tarifnom broju 1. i 2. taksene tarife Zakona o sudskim taksama. Troškovi na ime sudskih taksi za tužbu, žalbu i odluku po žalbi nisu priznati jer nisu opredeljeni u smislu odredbe člana 163. stav 2. ZPP.

Na osnovu člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu četvrtom izreke.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić