Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 169/24 od 22.01.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1450/22 od 03.10.2023. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužene za naknadu troškova postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tužilja je dala odgovor na reviziju tužene i predložila da se ista odbaci kao nedozvoljena.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...10/23) Vrhovni sud je ocenio da nema mesta odlučivanju o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj na osnovu odredbe stava 1. tog člana, s obzirom na to da ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavanja sudske prakse ili novim tumačenjem prava.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja kao civilno lice radi u službi u Vojsci Srbije u Sektoru ..., Organ za ..., Uprava Vojnomedicinske akademije, gde je raspoređena na radno mesto radnika za ... Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka tužilji je u utuženom periodu isplaćivana osnovna zarada manja od zakonom propisane minimalne zarade, pa je u tom periodu utvrđena visina razlike između isplaćene osnovne zarade od strane tužene i osnovne zarade u visini minimalne zarade za tužilju. Takođe, veštačenjem je utvrđena razlika minulog rada, kao i visina vojnog dodatka.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je, primenom odredbi materijalnog prava citiranih u obrazloženju, usvojio tužbeni zahtev u celosti. Po stanovištu tog suda, tužilja ima pravo na minimalnu zaradu kao i svi drugi zaposleni u Republici Srbiji, bez obzira na to ko im je poslodavac, jer je reč o socijalnoj kategoriji predviđenoj zakonom radi zaštite egzistencije zaposlenih, a takođe ima pravo i na isplatu iznosa razlike između isplaćenog minulog rada i vojnog dodatka od 15% s obzirom da osnovicu za obračun uvećane zarade predstavlja osnovna zarada.

Drugostepeni sud je odbio žalbu tužene i potvrdio prvostepenu presudu u celosti sa obrazloženjem da svi zaposleni na teritoriji Republike Srbije imaju pravo na isplatu minimalne zarade prema odredbama Zakona o radu, a kako Zakon o vojsci Srbije nije regulisao pitanje minimalne zarade za zaposlene u Vojsci Srbije, to se i na tu radnu sredinu i kategoriju zaposlenih imaju primeniti odredbe o minimalnoj zaradi predviđene Zakonom o radu. Takođe, osnovna zarada tužilje kao osnovica za obračun na osnovu uvećanja po osnovu minulog rada, rada na dane državnih praznika i vojnog dodatka od 15%, bila je niža od minimalne zarade, te tužilji pripada pravo na razliku minulog rada, rada na dane državnih praznika i vojnog dodatka od 15% na utvrđenu razliku između isplaćene osnovne zarade i osnovne zarade u visini minimalne zarade.

Izloženo pravno stanovište drugostepenog suda prihvata i revizijski sud.

Zakonom o Vojsci Srbije propisano je da civilna lica na službi u Vojsci Srbije, danom njenog stupanja na snagu, postaju vojni službenici ili vojni nameštenici po postupku predviđenom propisom koji donese ministar odbrane u roku od 30 dana od stupanja na snagu tog zakona (član 194. stav 1. i 2). Kada je reč o civilnim licima zaposlenim u vojnim ustanovama koje obavljaju proizvodnu i uslužnu delatnost, odnosno posluju po principu sticanja i raspodele dobiti, navedenim zakonom je predviđeno da će Vlada urediti uslove, način i postupak transformacije tih ustanova, kao i prava i obaveze u njima zaposlenih civilnih lica, s`tim što će do stupanja na snagu tog propisa ona zadržati prava i obaveze iz radnog odnosa prema Zakonu o Vojsci Juogoslavije (član 195. stav 1. i 2).

Vlada Republike Srbije je donela Uredbu o transformaciji vojnih ustanova koje obavljaju proizvodnu i uslužnu delatnost po principu sticanja i raspodele dobiti i o pravima i obavezama civilnih lica u službi u Vojsci Srbije zaposlenim u tim ustanovama. Odredbom člana 9a navedene Uredbe propisano je da civilna lica zaposlena u tim vojnim ustanovama, do završetka njihove transformacije, ostvaruju prava i obaveze iz radnog odnosa u skladu sa Zakonom o Vojsci Srbije, a prava na isplatu plate, naknada i drugih primanja, kao i stambeno obezbeđenje u skladu sa propisima kojima se uređuju poslovanje tih ustanova.

Prema članu 19. stav 1. Pravilnika o raspodeli dobiti i zarada civilnih lica u vojnoj ustanovi „Dedinje“ od 10.04.2006. godine, civilnom licu u ustanovi pripada vojni dodatak zbog posebnih uslova rada pod kojim vrši službu u Vojsci u visini od 15% od osnovne plate. S`obzirom da transformacija Vojne ustanove „Dedinje“ nije okončana, tužilja još uvek nije stekla status vojnog službenika ili vojnog nameštenika da bi se na nju mogao primeniti Pravilnik o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih pripadnika Vojske Srbije („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 28/11 i 10/17) kojim je predviđen vojni dodatak od 20% (član 24. stav 2).

Pravo na platu za obavljeni rad je Ustavom zajemčeno pravo predviđeno članom 60. stav 4. Ustava Republike Srbije. To je i najvažnije imovinsko pravo zaposlenog, zbog čega u potpunosti preteže privatnopravni element nad javnopravnim elementom u radnom odnosu u kom je država poslodavac. Zbog toga, ono uživa direktnu sudsku pravnu zaštitu, čije ispunjenje ne podleže nikakvim zakonskim ograničenjima. Minimalna zarada predstavlja zakonski minimum i ima za cilj da se obezbedi zaštita zaposlenog radi zadovoljavanja njegovih egzistencionih i socijalnih potreba. Republika Srbija je ratifikovala Konvenciju Međunarodne organizacije rada broj 131. o utvrđivanju minimalnih nadnica, kojom je propisano da minimalne nadnice imaju zakonsku snagu i da se ne mogu smanjivati. Shodno tome, smisao i cilj odredbe člana 111. Zakona o radu, proizilazi iz interesa zaposlenog čija zarada ne može biti niža od minimalne zarade.

O direktnoj sudskoj zaštiti prava zaposlenog na platu za obavljeni rad kao Ustavom zajemčenog prava i najvažnijeg imovinskog prava i u situaciji kad postoji radni odnos zaposlenog sa državom, izjašnjavao se i Ustavni sud (odluka Už 7156/2014 od 11.12.2014. godine). Isti sud se izjašnjavao i o pravu zaposlenog na miminalnu zaradu, kao zakonski minimum koji ima za cilj da obezbedi zadovoljenje njegovih egzistencionalnih potreba, kako sa stanovišta ratifikovane Konvencije Međunarodne organizacije rada broj 131. tako i sa stanovišta odredbe člana 111. Zakona o radu (odluka Už 8873/2014 od 29.09.2016. godnie). U tom kontekstu, nema odstupanja pobijane drugostepene presude u delu kojim je odbijena žalba tužene ni od odluka revizijskog suda donetih u istim činjenično-pravnim sporovima, zbog čega ne postoji potreba da se o posebnoj reviziji tužene odlučuje radi ujednačavanja sudske prakse ili radi novog tumačenja prava.

Po oceni Vrhovnog suda, u pogledu pravnosnažne odluke o tužiljinom zahtevu za isplatu razlike do minimalne zarade, ne postoje razlozi zbog kojih bi trebalo dozvoliti odlučivanje o posebnoj reviziji tužene, u smislu člana 404. ZPP.

U sporovima o novčanim potraživanjima iz radnog odnosa o dozvoljenosti revizije odlučuje se kao u drugim imovinsko-pravnim sporovima, prema vrednosti predmeta spora pobijanog dela, u smislu člana 403. stav 3. ZPP. Vrednost predmeta spora dela drugostepene presude koji se pobija revizijom tužene iznosi 342.639,76 dinara i očigledno je niži od dinarske protivvrednosti od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, merodavnog za dovzoljenost revizije u smislu navedene odredbe.

Zbog toga je primenom člana 410 stav 2. tačka 5. i člana 413. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Branka Dražić s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković