Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ispunjeni su uslovi iz člana 404. ZPP za odlučivanje o reviziji kao o posebnoj reviziji zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse, s obzirom da postoje različite odluke apelacionih sudova o ovom pravnom pitanju. Kako je Vrhovni kasacioni sud u odluci Rev2 1405/2013 od 04.06.2014. godine izrazio pravno shvatanje po kome je priznato pravo na naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zaposlen u Kazneno– popravnom zavodu u Beogradu na poslovima obezbeđenja u Službi za obezbeđenje Kazneno–popravnog zavoda, u zvanju ... Prebivalište tužioca je u selu ..., a u spornom periodu stanova je u selu ..., ... Za prevoza na relaciji ...-Beograd-... koristio je autobuski prevoz „Niš ekspres“ i „Lasta“. Tužilac se pismenim zahtevom obraćao tuženoj radi priznanja prava na naknadu traženih troškova prevoza, ali njegovom zahtevu nije udovoljeno. Visina traženih troškova prevoza utvrđena je nalazom i mišljenjem sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev sa obrazloženjem da tužilac nije koristio pravno sredstvo u postupku pred nadležnim starešinom organa, radi ostvarivanja prava na naknadu troškova prevoza i drugih potraživanja koja su predmet ovog spora, tako da ne može sa uspehom da ističe zahtev za naknadu štete, jer to pravo nije utvrđeno aktom poslodavca. Po oceni nižestepenih sudova, sud je nadležan da odlučuje o naknadi štete zbog nezakonitog i nepravilnog rada organa tužene, u smislu čl. 154. i 172. Zakona o obligacionim odnosima, ili za isplatu naknade novčanih potraživanja iz radnog odnosa, pod uslovom da je ova naknada utvrđena konačnim i pravnosnažnim aktom tužene i da je tužena nije redovno isplaćivala ili je neosnovano obustavila isplatu.

Revizijom tužioca se osnovano ukazuje da je zbog pogrešne primene materijalnog prava, činjenično stanje u pogledu osnova i visine štete ostalo nepotpuno utvrđeno.

Odredbom člana 13. Zakona o državnim službenicima („Službeni glasnik RS“, br. 79/05...99/10) propisano je da državni službenik ima pravo na platu, naknadu i druga primanja prema zakonu kojim se uređuju plate u državnim organima.

Prema članu 37. stav 1. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, br. 62/06...99/10), državni službenik ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, za vreme koje je proveo na službenom putu u zemlji i inostranstvu, za smeštaj i ishranu dok radi i boravi na terenu i na naknadu troškova koji su izazvani privremenim ili trajnim premeštajem u drugo mesto rada, dok je stavom 2. istog člana propisano da se uslovi za naknadu troškova, njihova visina i način na koji se ostvaruje, propisuju uredbom Vlade.

Članom 2. stav 1. tačka 1. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, br. 98/07) predviđeno je da se državnom službeniku i namešteniku nadoknađuju troškovi prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada, dok je članom 3. iste Uredbe predviđeno da se državnom službeniku i namešteniku nadoknađuju troškovi prevoza za dolazak i odlazak sa rada u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom odnosno međugradskom saobraćaju.

Prema navedenim zakonskim propisima, tužiocu je kao državnom službeniku zaposlenom kod tužene priznato pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, čiji je smisao da se obezbedi prisustvo zaposlenog na radu. Navedeno pravo nije uslovljeno podnošenjem zahteva poslodavcu, niti dokazivanjem da je zaposleni snosio ove troškove. Tužena je dužna da tužiocu isplati troškove koje je tužilac imao za dolazak na rad i odlazak sa rada u spornom periodu, primenom člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu i člana 154. stav 1. i člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, bez obzira na to da li je starešina organa doneo konačni i pravnosnažni akt o utvrđivanju ovog prava. Zbog toga, pogrešan je zaključak nižestepenih sudova da tužilac nije pravilno koristio pravnu zaštitu podnošenjem tužbe redovnom sudu, a da prethodno nije koristio pravno sredstvo u postupku pred nadležnim starešinom organa i da je za korišćenje ovog pravnog puta (tužbe) neophodno postojanje konačnog ili pravnosnažnog pojedinačnog akta, koji u konkretnom slučaju nije donet. Sud će u tom smislu utvrditi visinu naknade troškova prevoza koje je tužilac imao, tačnim utvrđenjem mesta rada tužioca u odnosu na mesto njegovog prebivališta u spornom periodu, prema ceni mesečne karte u gradskom, prigradskom odnosno međugradskom saobraćaju, u smislu člana 3. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 2. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će vodeći računa o iznetom u ovom rešenju doneti novu, zakonitu odluku o tužbenom zahtevu.

O zahtevu tužioca o naknadi troškova postupka nije odlučivao, jer će sud doneti odluku o svim troškovima postupka u konačnoj odluci, na osnovu čl. 153. i 154. ZPP a u vezi odredbe člana 165. stav 3. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić