U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Ilije Zindovića i Božidara Vujičića, članova veća, u pravnoj stvari tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Milanka Tanasković, advokat iz ..., protiv tuženih: BB i VV, čiji je zajednički punomoćnik Lea Gerasimović, advokat iz ..., radi isplate razlike u zaradi, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2852/17 od 13.03.2018. godine, u sednici održanoj 06.11.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2852/17 od 13.03.2018. godine, tako što se ODBIJA kao neosnovana žalba tuženih i potvrđuje presuda Osnovnog suda u Raškoj P1 79/16 od 19.05.2017. godine.

OBAVEZUJU SE tuženi BB i VV da tužilji solidarno naknade troškove revizijskog postupka od 86.755,00 dinara, u roku od osam dana od prijema prepisa presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Raškoj P1 79/16 od 19.05.2017. godine, stavom prvim izreke obavezani su tuženi, da na ime razlike zarada u periodu od 01.06.2009. do 31.05.2010. godine, solidarno plate tužiocu 257.554,13 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose bliže određene ovim stavom izreke, počev od poslednjeg dana u narednom mesecu za tekući mesec pa do isplate. Stavom drugim izreke, obavezani su tuženi da tužiocu solidarno naknade troškove parničnog postupka od 127.902,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2852/17 od 13.03.2018. godine, preinačena je prvostepena presuda tako što su odbijeni tužbeni zahtevi kojim je tužilac tražio da se obavežu tuženi da mu isplate 257.554,13 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose bliže određene ovim stavom izreke, počev od poslednjeg dana u narednom mesecu za tekući mesec pa do isplate, a tužilac je obavezan da tuženima naknadi troškove parničnog postupka od 106.000,00 dinara

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14) pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, tužilac je bio u radnom odnosu kod Kompanije GG, do prodaje ove kompanije tuženom BB, sprovedene na osnovu ugovora o prodaji imovine, metodom javnog tendera, zaključenog i overenog od strane Drugog opštinskog suda u Beogradu 26.12.2008. godine, između Agencije za privatizaciju RS i Kompanije GG u restruktuiranju, kao prodavaca, i tuženog BB, kao kupca. Tuženi BB je, u skladu sa ugovorom o kupoprodaji, formirao novo privredno društvo, ovde tuženog VV, koji je u radni odnos preuzeo sve radnike zaposlene kod Kompanije GG, pa je i sa tužiocem zaključio ugovore o radu od 01.06.2009. godine. Tuženi BB, kao kupac, socijalnim programom, koji predstavlja sastavni deo navedenog ugovora od 26.12.2008. godine, obavezao se da će svakom zaposlenom obezbediti najmanje prava i obaveze utvrđene Kolektivnim ugovorom zaključenim 2005. godine, sa svim važećim aneksima, da se zarada svakog zaposlenog utvrđuje na bazi podataka iz Aneksa1 A i B iz ovog socijalnog programa, te da zarada ne može biti niža od proseka zarade zaposlenog u poslednja tri meseca koji su prethodili objavi javnog poziva za prodaju, kao i da će novo društvo poštovati Kolektivni ugovor u periodu od jedne godine od dana ispunjenja i to sa važećim aneksima. Tužiocu je u spornom periodu od 01.06.2009. do 31.05.2010. godine tuženi VV isplatio prosečne tromesečne zarade koju im je Kompanija GG isplatila mesece za april, maj i juni 2008. godine, odnosno za poslednja tri meseca koja su prethodila objavi javnog poziva. Kompanija GG tužiocu nije isplaćivala zarade u skladu sa Posebnim kolektivnim ugovorom za delatnosti ugostiteljstva i turizma („Sl. glasnik RS“, br. 74/07), već prema cenama rada iz Pojedinačnog kolektivnog ugovora, pa je pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Raškoj P1 242/08 od 18.11.2008. godine, Kompanija GG obavezana da mu na ime razlike između isplaćenih i zarada pripadajućih po Posebnom kolektivnom ugovoru, za period od 01.01.2007. do 31.08.2008. godine, plati dosuđene iznose sa pripadajućom zakonskom kamatom. Tužbom u ovoj pravnoj stvari tužilac potražuje isplatu razlike između isplaćenih zarada prema Pojedinačnom kolektivnom ugovoru i zarada obračunatih primenom cene rada iz Posebnog kolektivnog ugovora za delatnost ugostiteljstva i turizma za sporni period. Visina razlike zarada utvrđena je ocenom nalaza i mišljenja veštaka ekonomske struke u visini od 257.554,13 dinara.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepenom presudom je usvojen tužbeni zahtev i tužiocu dosuđeni utvrđeni iznosi na ime razlike zarade u spornom periodu.

Pobijanom pravnosnažnom presudom preinačena je prvostepena odluka i tužbeni zahtev tužioca odbijen, kao neosnovan, uz zaključak drugostepenog suda, da je tuženi BB kao kupac, u celosti ispunio svoju obavezu preuzetu ugovorom o prodaji imovine metodom javnog tendera, čiji je sastavni deo bio socijalni program, te da je tuženi VV, tužiocima u spornom periodu isplatio zarade u visini utvrđenoj na osnovu prosečne tromesečne zarade koju im je za april, maj i jun 2008. godine isplatila i Kompanija GG, što i zahtev tužioca za isplatu razlike zarada čini neosnovanim.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se revizijom osnovano ukazuje da je pobijanom drugostepenom presudom pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Naime, odredbom člana 2. KU za delatnosti ugostiteljstva i turizma („Sl. glasnik RS“ br.81/03 i 96/03), propisano je da će se ovaj kolektivni ugovor primeniti neposredno ako se kod poslodavca Pojedinačnim kolektivnim ugovorom ili opštim aktom poslodavca zaposlenima daju manja prava i utvrđuju nepovoljniji uslovi rada od prava utvrđenih zakonom i posebnim kolektivnim ugovorom, a članom 41. ovog KU utvrđena je cena rada u bruto mesečnom iznosu od 6.850,00 dinara za pun fond radnih sati. Novi Posebni kolektivni ugovor za delatnost ugostiteljstva i turizma Srbije stupio je na snagu 17.08.2007. godine, koji je članom 44. stav 2. propisao da se osnovna zarada za najjednostavniji posao (koeficjent 1) utvrđuje po radnom času u visini minimalne zarade utvrđene odlukom Socijalno ekonomskog saveta Republike Srbije, u skladu sa zakonom, dok je članom 2. preuzeta istovetna odredba u pogledu neposredne primene Kolektivnog ugovora u slučaju nepovoljnijih uslova rada ili manjih prava u pojedinačnim ugovorima poslodavaca.

U konkretnom slučaju nije sporno da je raniji poslodavac - Kompanija GG tužiocima isplaćivao niže zarade od zarada obračunatih po cenama rada iz Posebnog kolektivnog ugovora, zbog čega je pravnosnažnom sudskom odlukom od 18.11.2008. godine, Kompanija GG obavezana da mu plati razliku između isplaćenih i pripadajućih zarada, za period od 01.01.2007. do 31.08.2008. godine, obračunatih u skladu sa Posebnim kolektivnim ugovorom.

Ugovor o prodaji imovine Kompanije GG, ovde tuženom BB, zaključen je 26.12.2008. godine. Sastavni deo ovog ugovora čini socijalni program, kojim se kupac (tuženi BB obavezao da će zaposlenima dati najmanje prava i obaveze utvrđene Kolektivnim ugovorom zaključenim 2005. godine sa svim važećim aneksima. Istu obavezu imao je i tuženi VV, koga je osnovao kupac i kod koga su tužilac zasnovao radni odnos, ali mu ovaj tuženi, kao poslodavac, zarade nije isplatio na ovaj način, odnosno za sporni period mu nije isplatio tromesečni prosek zarade u skladu sa Posebnim kolektivnim ugovorom, već prema tromesečnom proseku zarada koje mu je isplatio raniji poslodavac - Kompanija GG.

Međutim, raniji poslodavac tužiocu zaradu nije obračunavao i isplaćivao u skladu sa Posebnim kolektivnim ugovorom za delatnosti ugostiteljstva i turizma, već prema cenama rada iz Pojedinačnog kolektivnog ugovora, a što je utvrđeno pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Raškoj od 18.11.2008. godine, zbog čega je i obavezan da tužiocu plati razliku između isplaćenih iznosa zarada i iznosa koji predstavljaju zaradu pravilno obračunatu u skladu sa Posebnim kolektivnim ugovorom za delatnosti ugostiteljstva i turizma. To znači da zarada tužioca za april, maj i juni mesec 2008. godine predstavlja zarade utvrđene u navedenom sudskom postupku, a ne zarade koje mu je pogrešno obračunao i isplatio raniji poslodavac (Kompanija GG).

Imajući ovo u vidu, kao i da je navedena pravnosnažna sudska odluka doneta pre zaključenja ugovora o prodaji imovine Kompanija GG, to su tuženi BB, koji je u svojstvu kupca zaključio ovaj ugovor, kao i tuženi VV, koji je osnovan od strane kupca i kod koga je tužilac zasnovao radni odnos, bili u obavezi da, u skladu sa socijalnim programom, koji čini sastavni deo ugovora o prodaji imovine od 26.12.2008. godine, tužiocu isplate zarade u visini prosečne tromesečne zarade za poslednja tri meseca koji su prethodili objavi javnog poziva, odnosno za april, maj i juni mesec 2008. godine, ali uzimajući kao visinu zarada iznose utvrđene navedenom sudskom odlukom, odnosno uzimajući u obzir i visinu razlike zarade - koju je tužiocu obavezan da plati njegov raniji poslodavac - Kompanija GG.

Kako tuženi nisu postupili na ovaj način, to su pravilno prvostepenom odlukom tuženi obavezani da tužiocu solidarno plate razliku zarade za sporni period, u visini od 257.554,13 dinara, koliko je utvrđeno pravilnom ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka.

S obzirom da je drugostepenom presudom, pogrešnom primenom materijalnog prava preinačena prvostepena odluka i zahtev tužioca odbijen, kao neosnovan, Vrhovni kasacioni sud je, primenom člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, pa mu u skladu sa odredbom člana 153. i 154. ZPP, pripadaju troškovi ovog postupka, koji su mu dosuđeni u visini od 86.755,00 dinara i to na ime troškova za sastav revizije od strane advokata, na ime takse za reviziju i odluku po reviziji, sve prema važećoj Advokatskoj tarifi i Taksenoj tarifi iz Zakona o sudskim taksama.

U skladu sa iznetim, primenom člana 165. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić