.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 1511/2021
15.09.2022. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Marine Milanović, predsednika veća, Jelice Bojanić Kerkez i Vesne Stanković, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Ivan Stanojković, advokat iz ..., protiv tuženog Zdravstvenog centra Vranje, koga zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Leskovcu, radi isplate zarade, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2460/19 od 27.09.2019. godine, u sednici veća održanoj 15.09.2022. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2460/19 od 27.09.2019. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 2460/2019 od 27.09.2019. godine, stavom prvim izreke preinačena je presuda Osnovnog suda u Vranju P1 1110/18 od 13.05.2019. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužilji, na ime razlike između isplaćene i pripadajuće zarade sa nefrološkim pacijentima za period od 01.08.2013. godine do 25.07.2016. godine, isplati iznose navedene u izreci, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki mesečni iznos naznačenog perioda od dospeća do isplate, pa je stavom drugim izreke tužilja obavezana da naknadi tuženom troškove parničnog postupka u iznosu od 89.250,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 77.250,00 dinara, počev od izvršnosti presude do isplate.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.
Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede iz člana 407. stav 1. ZPP zbog kojih se revizija može izjaviti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u radnom odnosu kod tuženog na poslovima medicinske sestre. Rešenjem od 28.05.2007. godine tužilja je raspoređena na radno mesto medicinska sestra Internog odeljenja Opšte bolnice Zdravstvenog centra Vranje, sa utvrđenim koeficijentom za obračun zarada u visini 13,11. Na Interenom odeljenju zdravstvenog centra nalazi se izdvojena soba sa osam postelja za zbrinjavanje pacijenata sa hroničnom bubrežnom insuficijencijom, a hemodijaliza se ne vrši na Internom, već na posebnom odeljenju Opšte bolnice. Tuženi je svim medicinskim sestrama na Internom odeljenju, uključujući i tužilju, u jednom periodu isplaćivao uvećanu zaradu sa koeficijentom od 13,57 zbog rada sa nefrološkim pacijentima. U toku 2012. godine Zavod za javno zdravlje Vranje dostavio je tuženom mišljenje u vezi opravdanosti primene uvećanih koeficijenata za medicinske sestre na Internom odeljenju, u kom je konstatovano da uvećanje može da se odobri za ukupno četiri medicinske sestre. Po internom dogovoru, tuženi je naizmenično na tri meseca vršio rotaciju medicinskih sestara tako da je svaka medicinska sestra na Internom odeljenju u periodu od tri meseca u toku godine ostvarivala uvećanu zaradu sa koeficijentom 13,57%. Tužilja je u toku cele godine radila sa nefrološkim bolesnicima na taj način što ih je zbrinjavala u odlasku i povratku sa Odeljenja za hemodijalizu na Interno odljenje.
Predmet tužbenog zahteva u ovom sporu je razlika između uvećane zarade po koeficijentu 13,57 i zarade koju je tužilja ostvarivala obračunom po koeficijentu 13,11 u mesecima u kojima joj nije isplaćivana uvećana zarada.
Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, nalazeći da tužilji pripada uvećana zarada za rad sa nefrološkim pacijentima kao specifičnim bolesnicima. Drugostepeni sud nije prihvatio stanovište prvostepenog suda, nalazeći da je tužilja obavljala poslove na Internom odeljenju u skladu sa rešenjem o raspoređivanju. Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama precizno su navedeni poslovi za koje se primenjuje koeficijent 13,57. Zbrinjavanje nefroloških bolesnika u vidu pratnje za vreme odlaska i povratka sa hemodijalize, ne podrazumeva intenzivnu negu koja se vrednuje uvećanim koeficijentom od 13,57. Imajući u vidu da je tuženi kao poslodavac vršio obračun i isplatu plate tužilji u skladu sa rešenjem o raspoređivanju i da je svim medicinskim sestrama na Internom odeljenju u periodu od tri meseca godišnje davao uvećani koeficijent od 13,57%, drugostepeni sud nalazi da je tužbeni zahtev neosnovan.
Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo.
Odredbom člana 2. Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama, koeficijent od 13,57 pripada zaposlenima sa četvrtim stepenom stručne spreme koji obavljaju poslove: zdravstvena nega hospitalizovanih bolesnika u intenzivnoj nezi, operacionoj sali, hemoterapiji, onkologiji, psihijatriji, hitni prijem bolesnika, neodložna pomoć u kući, hitna medicinska pomoć, specijalizovani poslovi zubne tehnike na izradi zubnih pomagala, kućno lečenje, rentgen kabinet, laboratorijske analize, poslovi sanitetskog transporta, uz pružanje hitne medicinske pomoći, rukovanje instalisanim sistemima u vozilu i specijalni poslovi u galenskoj laboratoriji. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja ima rešenje o raspoređivanju za obavljanje poslova na Internom odeljenju Opšte bolnice Vranje, Zdravstvenog centra u Vranju, sa koeficijentom od 13,11, iz čega proizlazi da za opis poslova na koji je tužilja raposređena nije predviđen povećani koeficijent od 13,57 propisan navedenom Uredbom, a činjenica da je negovala najviše osam nefroloških bolesnika, na taj način što im je pružala negu pri dolasku i povratku sa dijalize, ne menja opis poslova na kom je raspoređena sa utvrđenim koeficijentom zarade. Uredba izričito definiše za koje poslove zaposlenima pripada koeficijent od 13,57 i ono što je zajedničko i specifično za te poslove je da predstavljaju poslove povećanog rizika ili hitnosti, odnosno intenzivnu negu bolesnika, a rad sa ograničenim brojem nefroloških bolesnika u vidu vizita, davanja terapija i nege, bez vršenja dijalize tih pacijenata, ne opravdava isplaćivanje uvećanog koeficijenta za tako obavljeni rad. Osim toga, dodatna opeterećenost medicinskih sestara na Internom odeljenju, u koje spada i tužilja, vrednovana je isplatom uvećane zarade, u periodu od tri meseca godišnje.
Imajući navedeno u vidu, bez uticaja su revizijski navodi tužilje da je ona radila sa nefrološkim bolesnicima tokom cele godine, a ne samo tri meseca u kojima joj je isplaćivana uvećana zarada. Ovo stoga što poslodavac shodno Uredbi o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama nije imao obavezu da tužilji isplaćuje uvećanu zaradu za obavljanje dodatne nege nefroloških bolesnika ni u određenom periodu od tri meseca, pa u tom smislu nije od značaja to što je tužilja taj posao obavlja svih 12 meseci godišnje. Pritom, nije povređena odredba člana 104. stav 2. Zakona o radu, koja predviđa da se zaposlenima garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruju kod poslodavca. Utvrđeno je kao nesporno da su sve medicinske sestre na Internom odeljenju, uključujući i tužilju, imale isti tretman u pogledu isplate uvećane zarade, na taj način što su deljene po grupama i što je svaka medicinska sestra u periodu od tri meseca godišnje ostvarivala uvećanu zaradu.
Iz navedenog sledi da su te zaposlene za isti rad ostvarivale jednaku zaradu. Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.
Predsednik veća-sudija
Marina Milanović,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
