U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Marine Milanović, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Biljana Mikićević, advokat iz ..., protiv tužene Tehničke škole „Jovan Žujović“ iz Gornjeg Milanovca, koju zastupa Pravobranilaštvo opštine Gornji Milanovac, radi naknade troškova za prevoz, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2766/20 od 19.10.2020. godine, u sednici održanoj dana 10.09.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2766/20 od 19.10.2020. godine, tako što se odbija žalba tužene i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Gornjem Milanovcu P1 129/18 od 09.06.2020. godine.

OBAVEZUJE SE tužena da tužilji naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara, u roku od 8 dana od dana prijema otpravka presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Gornjem Milanovcu P1 129/18 od 09.06.2020. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezana tužena da tužilji, na ime troškova za dolazak i odlazak sa rada, za period od 01.01.2018. godine do 01.06.2018. godine, isplati određene novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate (visina iznosa sa datumom dospeća određeni u izreci), i da tužilji na ime troškova izdavanja potvrde o ceni autobuske karte, isplati iznos od 500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 21.02.2018. godine do isplate. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 61.300,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2766/20 od 19.10.2020. godine, stavom prvim i drugim izreke prvostepena presuda je preinačena, tako što je tužbeni zahtev odbijen, i stavom trećim izreke obavezana tužilja da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 55.500,00 dinara.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, na osnovu odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačla 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužilje dozvoljena i osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u radnom odnosu kod tužene po osnovu Ugovora o radu koji je zaključen 21.01.2008. godine. Tužena je 12.01.2018. godine sa Preduzećem „Autoprevoz“ d.o.o. Čačak, a na osnovu ugovora zaključenog između Opštine Gornji Milanovac i Preduzeća „Autoprevoz“ d.o.o. Čačak od 29.12.2017. godine o besplatnom i prevozu sa popustom putnika u javnom saobraćaju, zaključila ugovor o obezbeđenju sopstvenog prevoza zaposlenima škole u javnom gradskom i prigradskom prevozu putnika na teritoriji Gornji Milanovac. Ugovorom zaključenim sa školom, autoprevoznik se obavezao da u autobusima kojima obavlja poverenu delatnost prevoza putnika u javnom saobraćaju na području opštine Gornji Milanovac obezbedi prevoz zaposlenima tužene, uz odgovarajuću legitimaciju - potvrdu koja se izdaje na osnovu spiska zaposlenih koji prevozniku dostavlja tužena škola, sa relacijama i rasporedom rada škole. Vršilac dužnosti direktora tužene je obavestio sve zaposlene 04.01.2018. godine da mogu preuzeti potvrdu kojom ostvaruju pravo na prevoz umesto mesečne karte. Tužilja je najpre preuzela potvrdu, ali je potom potvrdu vratila, jer je odlučila da ne koristi prevoz preko Preduzeća „Autoprevoz“ d.o.o. Čačak, i za dolazak i odlazak sa posla nije koristila javni prevoz. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finanansijske struke utvrđeni su iznosi troškova prevoza tužilje za dolazak i odlazak sa rada, prema broju radnih dana u spornom periodu i ceni dnevne prevozne karte u jednom pravcu u iznosu od 30,00 dinara (dnevna cena 60,00 dinara) na relaciji ...-... . Pre podnošenja tužbe, tužilja je tuženoj podnela zahtev za naknadu troškova za prevoz uz potvrdu o visini cene autobuske karte, a za izdavanje potvrde je imala troškove u iznosu od 500,00 dinara.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu i člana 27. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika, našao da je tužbeni zahtev za naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada osnovan, u iznosima utvrđenim ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finanasijske struke. Prema datim razlozima, tužilja je za potrebe dolaska i odlaska sa rada koristila sopstveni prevoz o čemu je obavestila tuženu (tužilja se nalazi na spisku zaposlenih koji ne koriste mesečnu kartu), iz razloga što prevoz koji je tužena obezbedila preko Preduzeća „Autoprevoz“ d.o.o. Čačak nije bio u funkciji ostvarenja radnih obaveza tužilje, jer red vožnje angažovanog autoprevoznika nije bio uklopljiv sa njenim radnim vremenom, tako da je imala stvarne troškove za dolazak i odlazak sa rada. Zbog toga tužilji pripada pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada u visini prevozne karte u javnom saobraćaju, primenom člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu i člana 27. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika. Istovremeno je prvostepeni sud ocenio osnovanim zahtev za naknadu troškova izdavanja potvrde o ceni autobuske karte u iznosu od 500,00 dinara, jer je tužilja platila potvrdu koja je priložena uz zahtev za naknadu troškova, tako da ista predstavlja deo stvarnih troškova koje je imala za dolazak i odlazak sa rada.

Drugostepeni sud je primenom člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 75/14) i člana 26. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“ br. 21/2015), prvostepenu presudu preinačio i odbio tužbeni zahtev. Prema stanovištu drugostepenog suda tužena je obezbedila prevoz zaposlenima radi dolaska na rad i odlaska preko preduzeća koji se bavi autobuskim prevozom, a kome je dostavila spiskove zaposlenih (među kojima je i tužilja), koji su imali pravo na besplatan prevoz. Činjenica da je tužilja preuzela potvrdu o korišćenju besplatnog prevoza koju je potom vratila tuženoj i za potrebe dolaska i odlaska sa rada koristila sopstveni prevoz, tužilji ne daje pravo na naknadu troškova prevoza, jer obaveza poslodavca da zaposlenima isplati troškove prevoza u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju postoji u situaciji kada poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz, što nije slučaj u konkretnoj pravnoj stvari. Isto tako, drugostepeni sud je ocenio da tužbeni zahtev za naknadu troškova izdavanja potvrde o visini prevozne karte neosnovan, iz razloga što je tužilja potvrdu o visini cene prevozne karte pribavila na sopstvenu inicijativu, radi podnošenja zahteva poslodavcu za naknadu troškova prevoza, iako je u tom momentu znala da postoji organizovan prevoz za dolazak i odlazak sa rada, tako da se tuženoj ne može pripisati u krivicu šteta koju je tužilja pretrpela.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Članom 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 24/05 ... 54/09), bilo je propisano da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju. Noveliranom odredbom člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 75/14), propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ukoliko poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.

Članom 26. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“ br. 21/2015), koji je u primeni od 05.03.2015. godine, propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju (gradski, prigradski, međugradski), koja mora biti isplaćena do petog u mesecu za prethodni mesec, ukoliko poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.

Pravo iz člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, ustanovljeno je da bi se zaposlenom isplatila nadoknada za troškove prevoza od mesta stanovanja do mesta zaposlenja, ako zbog razdaljine između tih mesta zaposleni te troškove evidentno ima. Ovo zakonsko pravo je zaposlenima uskraćeno samo u slučaju da je poslodavac zaposlenima obezbedio sopstveni prevoz. Međutim, opredeljenje zakonodavca da se visina naknade troškova prevoza prizna zaposlenima u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju istovremeno ne znači da je to pravo uskraćeno zaposlenima koji prevoz do radnog mesta obezbeđuju na drugi način (svojim vozilom, taksi vozilom i slično).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pogrešan je zaključak drugostepenog suda da je tužena zaposlenima obezbedila sopstveni prevoz, jer prevoz koji je tužena obezbedila zaposlenima preko Preduzeća „Autoprevoz“ d.o.o. Čačak nije obezbeđen samo radi prevoza zaposlenih kod tuženog, već je reč o gradskom prevozu preko tog prevoznika čiji red vožnje nije organizovan na taj način da bude prilagođen zaposlenima u školi i njihovom nekarakterističnom radnom vremenu, koje zavisi od broja i časova zaposlenih i često varira u toku radne nedelje, tako da je dolazak i odlazak zaposlenih kod tužene često neuklopljiv sa redom vožnje autoprevoznika sa kojim je tuženi zaključio ugovor o prevozu zaposlenih, zbog čega su zaposleni dovedeni u situaciju da za potrebe dolaska i odlaska sa rada koriste i prevoz drugih autoprevoznika, svoje ili taksi vozilo i na taj način se izlažu troškovima u visini cene prevozne karte.

Imajući u vidu da je tužilji uskraćeno zakonsko pravo na naknadu troškova prevoza, jer tužena nije tužilji obezbedila sopstveni prevoz u smislu Zakona o radu, to i po oceni revizijskog suda, primenom člana 118. stav 1. Zakona o radu i člana 26. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika, tužilja ima pravo na nakadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada u spornom periodu, u iznosima utvrđenim iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko - finansijske struke, na koje je prvostepeni sud stavom prvim izreke obavezao tuženu. Istovremeno, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, na osnovu člana 154. u vezi člana 172. stav 1. ZOO, tužena je u obavezi da tužilji, pored iznosa troškova za prevoz, naknadi i štetu koju je tužilja pretrpela isplatom iznosa na ime izdavanja potvrde o ceni karte, kao nužnog troška za podnošenje zahteva tuženoj za naknadu tih troškova.

Iz navedenih razloga, primenom člana 416. staav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Tužilji, prema uspehu u revizijskom postupku, primenom odredbi čl. 153, 154. i 163. ZPP, ima pravo na naknadu troškova za sastav revizije u iznosu od 12.000,00 dinara, prema važećoj Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, zbog čega je primenom člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić