U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Snežane Andrejević, predsednika veća, Spomenke Zarić i Božidara Vujičića, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilje M.B. iz B., čiji je punomoćnik E.J., advokat iz B., protiv tužene A. z. k. l. S. i C.G. DOO iz B., radi poništaja rešenja i isplate, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3009/2014 od 13.03.2015. godine, u sednici veća održanoj 21.01.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje M.B. iz B., izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3009/2014 od 13.03.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 6077/10 od 10.11.2011. godine, ispravljene rešenjem od 12.05.2014. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se poništi prvostepeno rešenje direktora Savezne uprave za kontrolu letenja 05/1 broj 2573/1 od 23.07.1993. godine kojim joj je prestao radni odnos kod tužene i drugostepeno rešenje 05/1 broj 2573/3 od 08.08.1993. (odnosno 06.08.1993) godine kojim je potvrđeno prvostepeno rešenje, što je tužena dužna da prizna i trpi, kao neosnovan. Stavom drugim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tužena da joj isplati na ime neisplaćenih zarada i naknada zarada za period od 23.07.1993. godine do 31.12.1993. godine iznos od 40.044,80 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25.01.1994. godine do konačne isplate. Stavom trećim izreke je odbijen tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da tužilji na ime neisplaćenih zarada i naknada u periodu od 01.01.1994. godine do 20.11.1995. godine isplati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom bliže navedene u tom stavu izreke. Stavom četvrtim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se obaveže tužena da joj isplati na ime neisplaćenih razlika zarada i naknada u periodu od 20.11.1995. godine do 29.02.1996. godine pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom bliže navedene u tom stavu izreke. Stavom petim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se obaveže tužena da joj isplati na ime neisplaćene naknade za regres za godišnji odmor iznose sa zakonskom zateznom kamatom bliže navedene u tom stavu izreke. Stavom šestim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se obaveže tužena da u korist tužilje na ime pripadajućih doprinosa uplati odgovarajuće iznose obaveznih doprinosa za penizijsko i invalidsko osiguranje nadležnom fondu a na iznose zarada i naknada i razlike zarada i naknada bliže utvrđenih u izreci ove presude za period od 25.01.1994. godine do 29.02.1996. godine. Stavom sedmim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da joj tužena na ime nematerijalne štete zbog duševnih bolova – povrede ugleda i časti plati iznos od 600.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od donošenja presude pa do konačne isplate. Stavom osmim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se obaveže tužena da joj na ime nematerijalne štete zbog duševnih bolova zbog umanjenja životnih aktivnosti isplati iznos od 1.200.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od datuma donošenja presude pa do konačne isplate, a stavom devetim izreke je obavezana tužilja da tuženoj na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 484.650,00 dinara.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž1 3009/2014 od 13.03.2015. godine, stavom prvim izreke, odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio prvostepenu presudu sa ispravkom od 12.05.2014. godine, a stavom drugim izreke je odbio zahtev tužilje za naknadu troškova postupka po žalbi kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tužilja je blagovremeno preko punomoćnika izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 125/04 i 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U provedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka predviđena članom 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

U pravnosnažno okončanom postupku je utvrđeno da je tužilja bila u radnom odnosu kod tada SRJ, u Saveznoj upravi za kontrolu letenja, raspoređena na radno mesto saradnika kontrolora letenja za obradu podataka o letu vazduhoplova. Rešenjem direktora SUKL 05/1 broj 2573/1 od 23.07.1993. godine tužilji je prestao radni odnos zbog pet uzastopnih radnih dana neopravdanog izostanka sa posla. Rešenjem 05/1 broj 2573/3 od 06.08.1993. godine je odbijen prigovor tužilje i potvrđeno je prvostepeno rešenje. U obrazloženju osporenog rešenja je navedeno da je tužilja u periodu od 16.06.1993. godine do 24.06.1993. godine bila učesnik štrajka radnika SUKL i da je neopravdano izostala sa rada pet uzastopnih radnih dana, pri čemu je od 24.06.1993. godine do 06.08.1993. godine i nadalje bila sprečena za rad zbog bolesti. Nesporno je da je štrajk radnika Savezne uprave za kontrolu letenja trajao u kontinuitetu od 16.06.1993. godine, pa i u vreme donošenja osporenog rešenja od 23.07.1993. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi odbili kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje za poništaj osporenog rešenja kojim joj je prestao radni odnos i rešenja kojim je odbijen njen prigovor, s obzirom da su se u konkretnoj situaciji stekli uslovi za primenu člana 12. stav 2. Zakona o izmenama Zakona o štrajku („Službeni list SRJ“ broj 37/93), kojim je brisan član 11, a izmenjen član 12. Zakona o štrajku („Službeni list SFRJ“ broj 23/91 i „Službeni list SRJ“ broj 42/92). Nižestepeni sudovi svoje odluke obrazlažu potpunim i valjanim razlozima koje u svemu prihvata i revizijski sud.

Prema odredbi člana 12. stav 1. Zakona o izmenama Zakona o štrajku, zaposleni u državnim organima nemaju pravo na štrajk i radni odnos im prestaje ako organizuju štrajk ili učestvuju u štrajku, shodno stavu 2.

U konkretnom slučaju, tužilja je u spornom periodu učestvovala u organizovanom prekidu rada – štrajku, koji je započet u vreme kada su radnici u državnim organima imali pravo na štrajk, polazeći od odredaba člana 11. Zakona o štrajku. Tokom trajanja štrajka – dana 17.07.1993. godine je stupio na pravnu snagu Zakon o izmenama Zakona o štrajku kojim je brisan član 11. a izmenjen član 12. Zakona o štrajku. Kod utvrđenog da je tužilja u spornom periodu učestvovala u štrajku, tokom čijeg trajanja je stupio na snagu zakon kojim je propisana zabrana štrajka zaposlenima u državnim organima, a koji se primenjuje na sve situacije u toku, za period od njegovog stupanja na snagu, to je tužilji na zakonit način prestao radni odnos, kako to pravilno zaključuju i nižestepeni sudovi.

Sa navedenog, nije povređeno pravilo zabrane retroaktivnosti zakona, a navodi revizije kojima se osporava ovakav zaključak nižestepenih sudova nisu osnovani. Naime, primena materijalnog prava od strane nižestepenih sudova i njihovo pravno shvatanje u svemu su u skladu sa zaključkom donetim na savetovanju Saveznog suda, Vrhovnog vojnog suda, Vrhovnog suda Srbije, Vrhovnog suda Republike Crne Gore i Višeg privrednog suda u Beogradu održanom od 24. do 26.09.1996. godine u Subotici. Prema ovom zaključku, za slučaj trajnih pravnih situacija „u toku dejstva“ koja postoje delom u vreme važenja starog a delom u vreme važenja novog zakona, novi zakon se, u principu, neposredno primenjuje (neposredna primena novog zakona) na još „nesvršena fakta“ počev od dana njegovog stupanja na snagu, a na „svršena fakta“ primenjuje se stari zakon, kako u pogledu vanugovornih tako i ugovornih trajnih pravnih situacija, ako iz zakona ne sledi što drugo (Bilten sudske prakse Vrhovnog suda Srbije broj 4/96).

Kako je pobijanom odlukom utvrđeno da su osporena rešenja tužene kojim je tužilji prestao radni odnos zakonita, to je pravilno drugostepeni sud odbio i tužbeni zahtev za naknadu štete.

Ostalim revizijskim navodima se u suštini osporava ocena izvedenih dokaza i utvrđeno činjenično stanje, pa ih revizijski sud nije posebno ispitivao, budući da se utvrđeno činjenično stanje u smislu odredbe člana 398. stav 2. ZPP, revizijom ne može pobijati.

Na osnovu člana 405. stav 1. ZPP je odlučeno kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Snežana Andrejević,s.r.