Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u delu kojim je preinačena prvostepena presuda (stavova drugog i trećeg izreke) tužilac je blagovremeno izjavio reviziju iz svih zakonskih razloga.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji u skladu sa članom 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23) Vrhovni sud ispitao presudu u pobijanom delu primenom člana 408. ZPP i našao da je revizija neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme na osnovu ugovora o radu U .../... od 04.02.2003. godnie i aneksa ugovora o radu na poslovima ... u odeljenju ... do 25.12.2018. godine kada mu je rešenjem tuženog otkazan ugovor o radu po osnovu tehnološkog viška shodno odredbi člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu uz isplatu otpremnine. Izmenama i dopunama Plana optimizacije broja zaposlenih u periodu od 2016-2020. godine, planirano je smanjenje broja zaposlenih u 2018. godini i u skladu sa tim tuženi je doneo novi Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova 25.09.2018. godine (primena odložena za 25.12.2018. godine). Odlukom od 09.11.2018. godine donet je Program rešavanja viška zaposlenih u 2018. godini, kojim su između ostalog predviđeni i kriterijumi za utvrđivanje viška zaposlenih, na osnovu kojih je tuženi utvrdio konačnu listu zaposlenih od 832 radnika koji su potencijalni višak. Prigovor tužioca na preliminarnu listu je odbijen sa obrazloženjem da je na poslovima na kojima je bio raspoređen Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova kod tuženog smanjen broj izvršilaca te da je nakon izvršenog bodovanja prema utvrđenim kriterijumima u skladu sa Programom rešavanja viška zaposlenih u 2018. godini tužilac ostao neraspoređen. Tužilac je istakao da je drugostepeni organ odlučivao o prigovoru nekog drugog zaposlenog s obzirom da je u obaveštenju drugostepenog suda označen broj koji je drugačiji od broja pod kojim je njegov prigovor zaveden. Tuženi je otkazao tužiocu ugovor o radu rešenjem od 25.12.2018. godine, jer je smanjen broj izvršilaca na radnom mestu na kome je tužilac radio, izvršeno bodovanje u skladu sa kriterijumima propisanim Programom rešavanja viška zaposlenih u 2018. godini i sačinjena bodovna lista na osnovu čega je tužilac proglašen tehnološkim viškom. Tužilac nije tražio da se vrati na rad, već isplatu naknade štete u visini od osamnaest zarada koje bi ostvario da je na radu kod tuženog. Utvrđeno je da je tužiočeva zarada za mesec novembar 2018. godine (kao mesec koji je prethodio mesecu u kome mu je prestao radni odnos kod tuženog) iznosila 43.598,99 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i poništio osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu. Polazeći od činjenice da je rešenje tuženog od 25.12.2018. godine, poništeno i da tužilac ne zahteva vraćanje na rad, primenom člana 191. stav 5. Zakona o radu tužiocu je dosudio naknadu štete umesto vraćanja na rad u visini od 16 zarada koje je tužilac ostvario u mesecu koji je prethodio prestanku radnog odnos smatrajući je pravičnom s obzirom na sve okolnosti konkretnog slučaja (u iznosu od 697.583,84 dinara) dok je u preostalom delu - za iznos od još 2 zarade, tužbeni zahtev tužioca odbijen kao previsoko postavljen.

Drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu presudu u delu kojim je poništeno rešenje o otkazu ugovora o radu prihvatajući razloge koje je u obrazloženju svoje presude naveo nižestepeni sud. Preinačio je prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete umesto vraćanja na rad (tzv. supstitucija reintegracije) nalazeći da tužiocu rešenjem RF PIO utvrđeno pravo na prevremenu starosnu penziju od 07.04.2020. godine, kada je navršio penzijski staž od 40 godina i 25 dana, zbog čega ne može osnovano tražiti da se vrati na rad, a samim tim ni supstituciju umesto reintegracije odnosno naknadu štete umesto vraćanja na rad.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište drugostepenog suda je zasnovano na pravilnoj primeni materijalnog prava u pobijenom (preinačujućem) delu.

Odredbom člana 191. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 75/14), propisano je da ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, na zahtev zaposlenog, odlučiće da se zaposleni vrati na rad, da mu se isplati naknada štete i uplate doprinosi za obavezno socijalno osiguranje za period u kome zaposleni nije radio (stav 1); da se naknada štete iz stava 1. ovog člana utvrđuje u visini izgubljene zarade koja u sebi sadrži pripadajuće poreze i doprinose u skladu sa zakonom, u koju ne ulazi naknada za ishranu u toku rada, regres za korišćenje godišnjeg odmora, bonusi, nagrade i druga primanja po osnovu doprinosa poslovnom uspehu poslodavca (stav 2); da ukoliko sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, a zaposleni ne zahteva da se vrati na rad, sud će, na zahtev zaposlenog obavezati poslodavca da zaposlenom isplati naknadu štete u iznosu od najviše 18 zarada zaposlenog u zavisnosti od vremena provedenog u radnom odnosu kod poslodavca, godina života zaposlenog i broja izdržavanih članova porodice (stav 5).

Napred navedenom naknadom štete se supstituiše reintegracija i osnovanost zahteva za naknadu štete zavisi od osnovanosti zahteva za vraćanje na rad. Naime, jedan od načina prestanka radnog odnosa je i kada zaposleni ostvari uslove za odlazak u starosnu penziju, što je prema odredbi člana 175. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05,...113/17) kada zaposleni navrši 65 godina života i najmanje 15 godina staža osiguranja. To su opšti uslovi za prestanak radnog odnosa sticanjem prava na starosnu penziju koji su predviđeni i u članu 19. tačka 1. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju(„Službeni glasnik RS“ br.34/03,....73/18). Međutim, izuzetno od člana 19. tačka 1. ovog zakona, zakonodavac je predvideo da osiguranik muškarac koja navrši najmanje 40 godina staža osiguranja može steći pravo na prevremenu starosnu penziju i ako kumulativno ispuni jedan od uslova u pogledu godina života iz člana 19v ovog zakona, gde u tački 6. propisano kao uslov da je u 2020. godini navršio ... godina i četiri meseca života. Tužilac je 07.04.2020. godine navršio penzijski staž od 40 godina i 25 dana, a navršio je i ... godina i jedanaest meseca života, pa je ispunio uslove za prevremenu starosnu penziju, zbog čega ne može osnovano da traži da se vrati na rad, a samim tim ni supstituciju umesto reintegracije.

Suprotno navodima revizije tužioca, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev u delu za naknadu štete umesto vraćanja na rad. Naime, pravilan je zaključak drugostepenog suda jer naknada štete predviđena navedenom zakonskom odredbom ima supstitucioni karakter i dosuđuje se umesto vraćanja na rad, tako da osnovanost zahteva za naknadu štete zavisi od osnovanosti zahteva za vraćanje na rad. U konkretnom slučaju, tužilac je po navršetku ... godine života u 2020. godini, podneo nadležnom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje zahtev za ostvarivanje prava na prevremenu starosnu penziju po članu 19v Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, pa je rešenje doneto po zahtevu tužioca za odlazak u prevremenu starosnu penziju po ovim posebnim uslovima. Zakonom su propisani posebni uslovi za izuzetno ostvarivanje nekog ličnog prava, upravo u korist lica koje ih ispunjava i koji se ispituju, utvrđuju i cene u posebnom postupku, na izričit lični zahtev. Tužilac je od 07.04.2020. godine, na lični zahtev ostvarivario pravo na prevremenu starosnu penziju i on zato ne može biti vraćen na rad iako je rešenje o otkazu njegovog ugovora o radu poništeno, zbog čega mu ne pripada pravo na ovu vrstu naknade štete (supstitucija reintegracije).

Nisu osnovani navodi revizije da je tužilac pretrpeo štetu zbog toga što se od prestanka radnog odnosa 03.12.2018. godine nalazio na birou do odlaska u prevremenu penziju sa trajnim umanjenjem 06.07.2020. godine, jer je naknada štete za neisplaćenu zaradu nezavisna od naknade zarade kojom se supstituiše reintegracija, a takav zahtev u ovoj parnici nije postavljen.

Pravilna je odluka o troškovima parničnog postupka doneta na osnovu članova 153. stav 1., 154. stav 2. i 165. stav 2. ZPP.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković