Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, trećeg i četvrtog stava izreke, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 3. i člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je tužiočeva revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Navodima tužioca da su razlozi zbog kojih je drugostepeni sud odbio tužbeni zahtev nejasni, ukazuje se na postojanje bitne povrede odredaba parničnog postupka iz tačke 12. stava 2. tog člana, koja nije zakonski razlog za reviziju. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu osnovani navodi revizije o bitnim povredama odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP učinjenim u drugostepenom postupku, jer je drugostepeni sud pravilnost prvostepene presude ispitivao u granicama razloga navedenih u žalbi tužene - učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP i pogrešne primene materijalnog prava, a prisustvo tužioca na dan objavljivanja presude evidentirano je u zapisniku od 13.07.2017. godine.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac se povredio u toku rada, polaganja obaveznog ispita iz operativnih veština i zadobio tešku telesnu povredu, prelom potkolenice. U nastanku povrede nema tužiočevog doprinosa. Pravnosnažnom presudom tužiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete i materijalne štete - troškovi lečenja. Tužilac se bavi poljoprivredom kao dopunskom delatnošću, na imanju u selu ... ukupne površine 2ha 23a 14m2 koje je pretežno, u površini od 1ha 56a 17m2, pod zasadom voća, uglavnom šljive različitih sorti i starosti, a vlasnik je i 1/5 delova parcele u KO ... sa koje ubira orahe. Poljoprivrednu delatnost tužilac obavlja uz pomoć supruge i angažovanjem radne snage. Učešće tužioca u obradi imanja iznosi 70%, njegove supruge 10% a angažovane radne snage 20%. Tužilac uzima u zakup i voćnjak površine 50a sa kojeg bere šljive za pečenje rakije, koju deli na jednake delove sa vlasnikom voćnjaka. Rad u poljoprivredi zahteva veliki napor - duže hodanje, pojačanu aktivnost svih grupa mišića, stalni nefiziološki, prinudni položaj tela (savijanje, čučanje, pregibanje) i boravak u nepovoljnim klimatskim uslovima. Nakon povređivanja radna sposobnost tužioca za obavljanje poslova u poljoprivredi umanjena je za 15%. Prihod koji tužilac ostvaruje radom na svom imanju i imanju uzetom u zakup, po odbitku svih troškova, u periodu od 01.08.2011. godine do 17.05.2014. godine (tri berbe) iznosi 905.152,00 dinara. U sticanju ovog prihoda tužilac je učestvovao sa 70%, sa iznosom od 633.587,50 dinara. Zbog umanjene radne sposobnosti za obavljanje poljoprivredne delatnosti izgubljeni prihod u označenom periodu iznosi 285.114,00 dinara - godišnje 95.038,00 dinara, a visina mesečne rente je 7.920,00 dinara.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je zaključio da zahtev tužioca za naknadu materijalne štete - izgubljenog prihoda zbog smanjene mogućnosti obavljanja dopunske poljoprivredne delatnosti, nije osnovan. Odluku o tom zahtevu sud je doneo primenom člana 189. stav 1. i 3. Zakona o obligacionim odnosima, sa obrazloženjem da se izmakla korist određuje prema dobitku koji bi oštećeni osnovano ostvario prema svom uobičajenom načinu života i rada da nije bilo štetne radnje ili propuštanja. Tužilac, nakon povređivanja i proteka vremena u kojem je bio potpuno nesposoban za rad, nastavio je da obrađuje imanje na isti način kako je to činio i pre štetnog događaja, a izuzev izvedenih dokaza nije predložio druge dokaze na okolnost da je zbog povrede na radu izgubio prihod u traženoj visini, u skladu sa članom 231. ZPP. Primenom iste odredbe o teretu dokazivanja drugostepeni sud je odbio i tužbeni zahtev za isplatu rente u skladu sa članom 195. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se tužiočevom revizijom ukazuje da u ovom sporu drugostepeni sud nije pravilno primenio materijalno pravo.

Naime, u ovom slučaju nema mesta primeni člana 189. stav 1. i 3. Zakona o obligacionim odnosima jer tužbenim zahtevom nije tražena izmakla korist, kao vrsta materijalne štete koja se sastoji u povećanju imovine tužioca. Tužbom je tražena naknada materijalne štete u skladu sa članom 195. stav 2. navedenog zakona, kojom je predviđena obaveza odgovornog lica da nadoknadi štetu licu kojem je zbog telesne povrede ili narušenja zdravlja, radna sposobnost potpuno ili delimčno smanjena, ako povređeni zbog toga trpi štetu u vidu izgubljene ili smanjene zarade.

Tužilac se na svom imanju i imanju koje uzima u zakup bavi poljoprivredom kao dopunskom delatnošću, i prihod koji tako ostvari, srazmerno uloženom radu, predstavlja njegovu zaradu. Usled telesne povrede, za čiji nastanak tužena odgovara u skladu sa članom 164. Zakona o radu, tužiočeva radna sposobnost za obavljanje poslova u poljoprivredi trajno je umanjena za 15%. Visina štete - izgubljene zarade i rente utvrđena je veštačenjem uz vođenje računa o bitnim okolnostima: površini zemlje koju domaćinstvo tužioca ima u svojini i obrađuje, i površini zemlje koju uzima u zakup; strukturi poljoprivrednog poseda - kulturi zemljišta; broju članova porodičnog domaćinstva i njihovoj radnoj sposobnosti; godišnjem prihodu domaćinstva ostvarenog poljoprivrednom delatnošću nakon umanjenja za troškove proizvodnje; doprinosu svakog člana domaćinstva i angažovanih trećih lica u stvaranju te zarade.

Sledstveno izloženom, po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, tužiočevo potraživanje naknade materijalne štete - izgubljene zarade i rente, osnovano je u visini utvrđenoj nalazom veštaka poljoprivredne struke na koji tužena nije imala konkretne preimedbe. Zbog toga nije prihvatljiv stav drugostepenog suda da je tužbeni zahtev u tom delu trebalo odbiti zato što tužilac nije dokazao postojanje i visine štete, po pravilu o teretu dokazivanja.

Iz tih razloga, primenom člana 164. Zakona o radu i člana 195. Zakona o obligacionim odnosima odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Tužilac ima pravo na troškove postupka po reviziji, u smislu člana 153. stav 1. i člana 154. ZPP, u ukupnom iznosu od 87.700,00 dinara, i to za: sastav revizije u iznosu od 12.000,00 dinara, sudsku taksu za reviziju u iznosu od 30.100,00 dinara i sudsku taksu za odluku po reviziji u iznosu od 45.600,00 dinara. Shodno izloženom, na osnovu člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić