Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, primenom člana 404. Zakona o parničnom, radi ujednačavanja sudske prakse.

Drugostepenom presudom je u suštini snižena naknada dosuđena prvostepenom presudom sa 45.000,00 na 7.500,00 dinara, a za razliku ovih iznosa je tužbeni zahtev odbijen preinačenjem prvostepene presude. Ovo preinačenje prvostepene presude odbijanjem dela tužbenog zahteva nije na štetu tuženog kao revidenta, te se uzima da se njegovom revizijom pobija pravnosnažna presuda u delu kojim je pravnosnažno odlučeno o obavezi tuženog da tužilji islati iznos od 7.500,00 dinara na ime naknade štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa i u delu kojim je odlučeno o troškovima parničnog postupka.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20), propisano je da se posebna revizija može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava. Stavom 2. istog člana, propisano je da ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od pet sudija.

Pravnosnažnom presudom u pobijanom delu odlučeno je o pravu tužilje na naknadu štete umesto vraćanja na rad, kao posledici nezakonitog prestanka radnog odnosa po članu 191. Zakona o radu. Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane presude nižestepenih sudova, Vrhovni sud je našao da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni zakonski uslovi za izuzetnu dozvoljenost revizije. O pravu tužilje na naknadu štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa i o visini tražene naknade odlučeno je uz adekvatnu primenu odredaba materijalnog prava, pa imajući u vidu da odluka u sporovima sa ovakvom vrstom tražene zaštite zavisi od činjeničnog stanja utvrđenog u svakom konkretnom sporu, Vrhovni sud nalazi da u ovoj pravnoj stvari ne postoji potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava. Tuženi uz reviziju ne prilaže pravnosnažne odluke kao dokaz o nejednakom postupanju u sličnim, odnosno bitno istovrsnim situacijama, što bi nalagalo obavezu ujednačavanja sudske prakse. Ne postoji ni pravno pitanje od opšteg interesa, niti pravno pitanje u interesu ravnopravnosti građana, iz čega proizlazi da nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP.

Takođe, nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tuženog u delu kojim se pobija rešenje o troškovima postupka. O troškovima postupka odlučeno je uz primenu odredaba zakona koji regulišu pravo stranke na naknadu troškova postupka (član 153. stav 2., 154. i 165. ZPP) i primenom Tarifnog broja 14 važeće AT prema osnovnom postavljenom tužbenom zahtevu koji se odnosi na utvrđenje postojanja radnog odnosa i nezakonitog prestanka radnog odnosa, a koja ne odstupa od sudske prakse po ovom pitanju. Obračun troškova postupka vrši se u svakoj parnici pojedinačno na osnovu odgovarajućih odredaba Zakona o parničnom postupku i Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, prema uspehu u sporu, uzimajući u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice, tako da se radi o procesnom pitanju konkretnog spora.

Iz izloženih razloga, na osnovu odredbe člana 404. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Ispitujuću dozvoljenost revizije u smislu člana 410 stav 2. tačka 5. u vezi člana 420. stav 6. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija tuženog nije dozvoljena.

U parnicama u kojima je predmet novčano potraživanje iz radnog odnosa za dozvoljenost revizije merodavan je opšti režim Zakona o parničnom postupku.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu koji se odnosi na novčano potraživanje u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, to je Vrhovni sud ocenio da je revizija tužene nedozvoljena, primenom odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Odredbom člana 28. stav 1. ZPP je propisano da ako je za utvrđivanje stvarne nadležnosti, prava na izjavljivanje revizije i u drugim slučajevima propisanim u ovom zakonu merodavna vrednost predmeta spora, kao vrednost predmeta spora uzima se samo vrednost glavnog zahteva (stav 1.), dok se kamate, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i troškovi postupka ne uzimaju u obzir ako ne čine glavni zahtev (stav 2).

Imajući u vidu da se revizijom napada i odluka o troškovima postupka, koja ne čini glavni zahtev, i koja ne predstavlja rešenje protiv koga se revizija može izjaviti u smislu člana 420. ZPP, to revizija protiv ove vrste odluke, koja se odnosi na sporedno traženje, nije dozvoljena.

Vrhovni sud nalazi da u konkretnom slučaju nema mesta primeni odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP. Revizija na osnovanu citirane odredbe zakona zbog preinačenja prvostepene presude dozvoljena je samo u situaciji kada je reviziju izjavila stranka kojoj je zbog preinačenja prvostepene odluke pravo uskraćeno ili smanjeno, što ovde nije slučaj sa revidentom. Podnosilac revizije u ovom slučaju je tuženi, a odlukom drugostepenog suda je njegova žalba delimično usvojena tako što je snižena naknada dosuđena prvostepenom presudom, pa iz tog razloga nema mesta primeni odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP.

Iz iznetih razloga, odluka u stavu drugom izreke doneta je na osnovu člana 413. i 420. stav 6. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić