U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Spomenke Zarić i Biserke Živanović, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Dragan Atanačić, advokat iz ..., protiv tuženog Dom zdravlja ..., čiji je punomoćnik BB iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 br. 4526/17 od 02.03.2018. godine, u sednici održanoj dana 03.07.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 br. 4526/17 od 02.03.2018. godine.

ODBIJA SE, zahtev tužilje za naknadu troškova revizijskog postupka kao neosnovan.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Boru P1 broj 5/17 od 23.10.2017. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje i obavezan je tuženi da joj, na ime naknade nematerijalne štete nastale usled povrede na radu, a po osnovu pretrpljenog straha, plati iznos od 50.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, dok je u preostalom delu, a do traženih 90.000,00 dinara, tužbeni zahtev tužilje prema tuženom odbijen kao neosnovan. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 br. 4526/17 od 02.03.2018. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Boru P1 broj 5/17 od 23.10.2017. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilje u delu kojim je tražila da se obaveže tuženi da joj, na ime naknade nematerijalne štete nastale usled povrede na radu, a po osnovu pretrpljenog straha, isplati iznos od 50.000,00 dinara, sa pripadajućom kamatom. Preinačena je odluka o troškovima postupka, tako što se odbija zahtev tužilje za naknadu troškova parničnog postupka i obavezuje tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 37.250,00 dinara, sa pripadajućom kamatom.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je izjavila reviziju, s pozivom na odredbu člana 403. stav 2. i 407. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...55/14), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema obrazloženju odluke prvostepenog suda, tokom dokaznog postupka utvrđeno je da je tužilja bila u radnom odnosu kod tuženog na poslovima medicinske sestre na odeljenju opšte prakse, da je dana 15.09.2016. godine u ordinaciju ušla pacijent VV, koja je pretila tužilji, uperila prst u nju zahtevajući da odmah bude pregledana pre ostalih pacijenata, a pri tom je tužilju i psovala. Nakon što je ovaj pacijent izašla u hodnik, tamo je ponovo došlo do susreta između tužilje i pacijenta, kada je tužilji pacijent prišla, odgurnula je i pretila da će je polomiti i ubiti. Zbog navedenog događaja, tužilja se lečila kod psihijatra i do dana 01.12.2016. godine nije radila. Veštačenjem je utvrđeno da je tužilja kritičnom prilikom doživela intenzivnu afektivnu reakciju primarnog straha jakog intenziteta koji je trajao 10 do 15 minuta, sa pojavama gušenja i drhtavice, da je pretrpela i sekundarni strah u vidu zabranutosti, uznemirenosti, neraspoloženja, zbog čega je upućena na psihijatriju na lečenje, gde joj je uključena i terapija antidepresivima. Takođe, kod tužilje je utvrđeno postojanje sekundarnog straha jakog intenziteta u trajanju od dva meseca, a zatim i straha srednjeg intenizteta do zaključivanja bolovanja od 10 do 15 dana, nakon čega je kod tužilje bio prisutan strah slabog intenziteta još oko mesec do dva dana nakon povratka na posao.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev primenom odredbi članova 173., 174. i 200. Zakona o obligacionim odnosima i obavezao tuženu da tužilji na ime naknade štete isplati iznos od 50.000,00 dinara sa pripadajućom kamatom.

Odlučujući o žalbi tužene, Apelacioni sud u Nišu je presudom Gž1 broj 4526/17 od 02.03.2018. godine preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, sa obrazloženjem da iz činjeničnog stanja proističe da je tuženi preduzeo sve mere zaštite na radu, te da šteta za tužilju potiče od nekog drugog uzroka, van opasne delatnosti, koji tuženi nije mogao predvideti i izbeći u smislu člana 177. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, iz kog razloga je šteta nastala mimo uzroka i posledica objektivne odgovornosti u smislu odredbe člana 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima, pa nema odgovornosti tuženog za nastalu štetu, već je za štetu koju je tužilac pretrpela odgovorno treće lice – pacijent VV.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijanom odlukom drugostepeni sud pravilnom primenom materijalnog prava preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev u celosti.

Zakonom o obligacionim odnosima članom 173. stav 1. propisano je da šteta nastala u vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnošću, smatra da se da potiče od te stvari, odnosno delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete. Istim zakonom, članom 174. propisano je da za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njom bavi. Članom 177. propisano je da se imalac oslobađa odgovornosti ako dokaže da šteta potiče od nekog uzroka koji se nalazio van stvari, a čije se dejstvo nije moglo predvideti, ni izbeći ili otkloniti.

U kontekstu prethodno citiranih odredbi, nisu sporni revizijski navodi tužilje da rad sa pacijentima iziskuje dodatni napor u smislu ljubaznosti, predusretljivosti, rada pod pritiskom u slučaju prijema hitnih pacijenata, te da je, u osnovi, posao medicinske sestre koji inače obavlja tužilja, jako stresan i težak posao, te da sa sobom nasi gotovo svakodnevno suočavanje sa nizom neprijatnih situacija, zbog čega se bavljenje ovom vrstom posla može podvesti pod opasnu delatnost u smislu citiranih odredbi Zakona o obligacionm odnosima.

Međutim, u konkretnom slučaju, utvrđeno je da je tužilja bila izložena verbalnom napadu pacijenta VV, u kom smislu je za štetu koju je pretrpela odgovoran pacijent, a ne ustanova u kojoj tužilja obavlja rad, a sve s obzirom na to da je nesumnjivo dokazano da šteta koju je tužilja pretrpela potiče od uzroka koji je van same opasne delatnosti kao takve. Ovo tim pre što je tokom prvostepenog postupka utvrđena činjenica da je tuženi preduzeo sve mere zaštite na radu te da u tom smislu u postupanju tuženog nije bilo propusta, koji bi se mogli dovesti u vezu sa pogoršanjem uslova rada.

Nadalje, stoji i revizijski navod tužilje o pretpostavci uzročnosti koja proističe iz odredbe člana 173. Zakona o obligacionim odnosima, ali je navedena pretpostavka oborive prirode i važi samo i isključivo i uslučaju da ne postoje dokazi koji ukazuju na to da se uzrok štete nalazi van opasne delatnosti. U ovom konkretnom slučaju, upravo je takva situacija, odnosno, dokazano je da je uzrok štete ponašanje određenog pacijenta, pa se ne može zasnovati odgovornost tužene za nastalu štetu, već je za istu odgovoran pomenuti pacijent.

Neosnovano se u reviziji tužilja poziva na Zakon o bezbednosti zdravlja na radu, odnosno na obavezu tužene da u smislu odredbi članova 4. i 11. ovog zakona prilikom organizovanja rada i radnog procesa obezbedi preventivne mere zaštite života i zdravlja na radu, s obzirom na to da iz izvedenih dokaza proističe da su sve propisane mere zaštite na radu bile preduzete u konkretnom slučaju.

Imajući izneto u vidu, odlučeno je kao u stavu prvom izreke primenom odredbe člana 414. ZPP.

Kako je revizija tužilje odbijena kao neosnovana, to je odbijen i zahtev za naknadu troškova na ime sastava revizije.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić