U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a ni druge bitne povrede na koje revident u reviziji neosnovano ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod tuženog zasnovao radni odnos na osnovu ugovora o radu od 20.05.2021. godine, na radnom mestu „referent selekcije i održavanja paleta“, a potom je zaključio više aneksa ugovora o radu za isto radno mesto. Rešenjem o otkazu ugovora o radu broj .. od 13.01.2023. godine, tužiocu je otkazan ugovor o radu, sa svim pripadajućim aneksima, zbog povrede radne obaveze učinjenje krivicom zaposlenog definisane članom 179. stav 2. tačka 1. Zakona o radu u vezi sa članom 66. stav 1. tačka 2. alineja 1. Pravilnika o radu, kao i zbog nepoštovanja radne discipline definisane članom 179. stav 3. tačka 8. Zakona o radu u vezi sa članom 66. stav 1. tačka 3. alineje 2, 3, 22, 31, 38. i 47. Pravilnika o radu. Pre donošenja pobijanog rešenja tuženi je dostavio tužiocu upozorenje o postajanju razloga za otkaz ugovora o radu broj .. od 29.11.2021. godine, čija sadržina je identična sadržini rešenja o otkazu ugovora o radu broj .. od 30.12.2021. godine. Tužilac se pisanim putem izjasnio na upozorenje osporavajući da je povredio radnu obavezu i da nije poštovao radnu disciplinu. U Pravilniku o sistematizaciji radnih mest tuženog od 14.10.2015. godine, naveden je opis poslova za tužiočevo radno mesto i to: svakodnevna selekcija paleta po vrstama i dobavljačima u krugu fabrike; odgovaranje za pravovremeno i kvalitetno izvršavanje delegiranih aktivnosti u skladu sa standardima kvaliteta i BZNMR; za za svoj rad odgovara šefu magacina sirovina i ambalaža. Radno mesto tužioca nalazilo se u okviru magacina sirovina i ambalaža u krugu fabrike, napolju pod nadstrešnicom tako što mu je radno vreme bilo od 6,00 do 14,00 časova, dok je dnevna pauza bila od 8,00 do 8,30 časova. Za svoje potrebe, tužilac je koristio toalet koji se nalazio u magacinu gotovih proizvoda, najbliži njegovom radnom mestu, u koji je i upućen od strane poslodavca. U situacijama kada tužilac objektivno (usled vremenskih uslova kiše, zime, snega, velike vrućine i slično) nije mogao da radi napolju, trebalo je da boravi u zajedničkoj prostoriji za odmor, u kojim situacijama tužilac nije dobijao druga zaduženja od neposredno nadređenih. Kod tuženog ne postoje posebna uputstva, smernice ili akti koji propisuju koje temperature nisu uslovne za obavljanje poslova radnog mesta na koje je tužilac raspoređen. Uputstvom za boravak, kretanje i rad u radnoj sredini poslodavca kod tuženog, obeležena je putanja kretanja pešaka u blizini mesta na kojima se vrši utovar i istovar viljuškarom, a takva putanja postoji i u magacinu gotovih proizvoda na putu do toaleta koje je tužilac koristio. Nakon što je nadređeni tužiocu, VV, sa njim razgovarao i ukazao mu na propuste u pogledu izgleda radnog mesta, tužilac je dobio jedan dan da uredi prostor, što je učinio i dalje je radno mesto održavao urednim. Tuženi je sačinio službene beleške 18.06.2021. godine i 20.07.2021. godine, u kojima je detaljno opisao kada je tužilac počinjao sa radom, kada je odlazio na pauze, u kojim vremenskim intervalima i kada je napuštao radno mesto. U tim beleškama nije navedeno da tužilac ne obavlja poslove kojima je zadužen niti da vremenski uslovi nisu objektivno onemogućili rad na radnom mestu tužioca konkretnog dana, kao ni da li je u konkretno vreme tužilac bio u prostorijama za odmor ili išao u toalet. Pobijanim rešenjem tužiocu je otkazan ugovor o radu jer je neblagovremeno, nesavesno i nemarno izvršavao poslove na kojima radi što se ogleda u činjenici da ne održava higijenu mesta rada, da sam određuje koliko će radnih časova provesti na radu, odlazi i dolazi na radno mesto po svom nahođenju što utiče na neispunjavanje norme, pokazuje potpunu nezainteresovanost za obavljanje poslova definisanih ugovorom. Kao nepoštovanje radne discipline navedeno je da kasni na posao ili napušta rad pre kraja radnog vremena najmanje tri puta u roku od šest meseci. Tužilac je, sve vreme rada kod tuženog, poštovao radno vreme u smislu početka i završetka odnosno ulaska i izlaska iz fabrike, a što se tiče njegovog rada na radnom mestu, počinjao je sa radom 10, 20, 30-40 minuta nakon 06,00 časova, što je u skladu sa uobičajenom praksom, standardnom kod tuženog, nakon što bi popio jutarnju kafu, kao i svi drugi zaposleni. Pre početka rada, tužilac, kada nije imao druge poslove, je vreme provodio u magacinu gotovih proizvoda gde su se nalazili i drugi zaposleni iz tog sektora. U magacinu sirovina i ambalaža, gde je radno mesto tužioca, specifičan je početak radnog vremena s obzirom da smenovođa koji organizuje rad, zbog trebovanja koje se u 6,30 časova predaje i unosi u sistem, tek nakon toga raspoređuje radne zadatke. Tuženi nije dokazao potojanje razloga za otkaz ugovora o radu pošto nije dokazao da je tužilac neblagovremeno, nesavesno i nemarno izvršavao svoje poslove i da nije izvršavao naloge rukovodioca. Takođe nije dokazao da tužilac nije ispunjavao dnevnu normu jer nije dokazao da je takva norma postojala niti postoji dokumentacija iz koje bi se moglo videti, na dnevnom nivou, kada i koliko često tužilac nije ispunjavao dnevnu normu i kolika je dnevna norma uopšte. Takođe, tuženi nije dokazao da je tužilac odlazio i dolazio na posao po svom nahođenju, da je sam određivao koliko će časova provesti na radu, a što bi dovelo do ispunjenja dnevne norme. Suprotno tome, tokom postupka je utvrđeno da je tužilac dolazio na rad na vreme i odlazio na vreme sa rada, a pošto je radio na otvorenom, pod nadstrešnicom, u situaciji vremenskih nepogoda, velikih vrućina i niskih temperatura, prekidao je rad i odlazio u prostoriju za odmor za koje vreme nije dobijao druge radne zadatke. U službenim beleškama u kojima su utvrđeni tačni vremenski intervali kada je tužilac odlazio sa rada i kada se vraćao nisu utvrđene vremenske prilike u konkretnoj situaciji koje bi bile od uticaja na sagledavanje opravdanosti odlaska tužioca sa rada, niti je navedeno gde se tužilac nalazio u tim momentima, da li u prostorijama za odmor,u toaeletu i slično. Takođe je utvrđeno da je tužilac koristi najbliži toalet, krećući se pešačkom stazom koja je obeležena za tu namenu, a da njegovo povremeno kretanje i izlasci mimo obeležene staze nisu bili od uticaja na proces rada i bezbednost.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužioca usvojili na osnovu odredbe člana 179. stav 2. tačka 1. u vezi člana 179. stav 3. tačka 8. i 180. stav 1. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/05 ... 113/17), primenom pravila o teretu dokazivanja i ocenom dokaza nalazeći da je na tuženom bio teret dokazivanja činjenice da su postojali opravdani razlozi za otkaz ugovora o radu tužiocu, što on nije dokazao. Po oceni nižestepenih sudova, tužilac, svojim činjenjem, nije narušio radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca niti je njegovo ponašanje bilo takvo da ne može da nastavi rad kod njega, što znači da je tužiocu nezakonito prestao radni odnos pa je tuženi dužan da ga vrati na rad na osnovu odredbe člana 191. Zakona o radu.

Po oceni Vrhovnog suda, odluka nižestepenih sudova zasnovana je na pravilnnoj primeni materijalnog prava. 

Odredbom člana 179. stav 2. tačka 1. Zakona o radu, (''Službeni glasnik RS'', br. 24/05 ... 113/17), propisano jeda poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako svojom krivicom učini povredu radne obaveze i to: ako nesavesno ili nemarno izvršava radne obaveze. Na osnovu odredbe člana 179. stav 3. tačka 8. istog zakona, poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca. Pre otkaza ugovora o radu poslodavac je dužan, u slučaju člana 179. st. 2. i 3. Zakona o radu, na osnovu odredbe člana 180. stav 1. tog zakona, da zaposlenog, pisanim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje osam dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja. U upozorenju iz stava 1. ovog člana zakona, poslodavac je dužan da navede osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koj ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz i rok za davanje odgovora na upozorenje.

U konkretnom slučaju, tužilac je tuženom, pobijanim rešenjem, otkazao ugovor o radu i to: zbog povrede radne obaveze neblagovremenim, nesavesnim i nemarnim izvršavanjem poslova, neispunjavanjem norme, neodržavanjem higijene, (u smislu odredbe člana 179. stav 2. tačka 1. Zakona o radu), zbog povrede radne discipline učinjene samovoljnim napuštanjem radnog mesta pre kraja radnog vremena, vraćanja na rad prema svom nahođenju i kašnjenjem na posao (član 179. stav 3. tačka 8. Zakona o radu). Međutim, tuženi nije dokazao postojanje razloga za otkaz ugovora o radu koje je stavio tužiocu na teret. Suprotno tome, u postupku je utvrđeno da je tužilac dolazio na vreme na posao i sa posla odlazio po isteku radnog vremena, a da je radno mesto (na otvorenom – pod nadstrešnicom), napuštao bilo radi odlaska u toalet u unutrašnji deo postrojenja ili u situaciji kada zbog vremenskih uslova (vrućine ili niskih temperatura) nije bio u mogućnosti da radi na otvorenom. Takođe je utvrđeno da je tužilac, nakon što je upozoren na izgled svog radnog mesta od strane neposrednog rukovodioca, isto sredio i potom ga redovno održavao, kao i da nije dobijao druge zadatke i zaduženja sem onih koji su mu u opisu radnog mesta. Tuženi nije dokazao da tužilac nije ispunjavao dnevnu normu pošto takva norma za tužiočevo radno mesto nije bila utvrđena, niti je dokazao svoje tvrdnje da je tužilac odlazio i dolazio na posao po svom nahođenju.

Navodima revizije tuženog osporava se pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i ocena dokaza, što je bez uticaja na odlučivanje, imajući u vidu da revizija ne može da se izjavi zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja na osnovu odredbe člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. tog zakona, što ovde nije slučaj. Načelo slobodne ocene dokaza propisano odredbom člana 8. Zakona o parničnom postupku, karakteriše odsustvo zakonom utvrđenih pravila o izboru dokaza i njihovom rangiranju prema dokaznoj snazi. Sud u svakom konkretnom slučaju, shodno rezultatu istraživanja, slobodno formira svoje uverenje o dokazanim odnosno nedokazanim činjenicama. S tim u vezi, drugostepeni sud nije utvrđivao činjenice niti cenio dokaze, već je prihvatio činjenično stanje i ocenu dokaza učinjenu od strane prvostepenog suda.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković