Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20,10/23 – drugi zakon) – u daljem tekstu: ZPP, propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Stavom 2. istog člana zakona propisano je da o dozvoljenosti i osnovanosti iz stava 1. ovog člana, odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

Vrhovni sud je na osnovu ovlašćenja iz člana 404. ZPP zaključio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tuženog kao izuzetno dozvoljenoj.

Pravnosnažnom presudom, primenom materijalnog prava iz odredbi čl. 64, 65. i 164. Zakona o radu, člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i člana 113. Posebnog kolektivnog ugovora tuženog, ocenjen je osnovanim tužbeni zahtev za naknadu štete koju je tužilac u spornom periodu pretrpeo usled nemogućnosti korišćenja dnevnog odmora tokom rada, u visini utvrđenoj iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko finansijske struke, prema broju sati koje je tužilac proveo na radu, umesto da je iste koristio za dnevni odmor u toku dnevnog rada. Ovo zbog toga što je tužilac zaposlen kod tuženog na radnom mestu koje je vezano za neprekidan proces proizvodnje, pa je radio u smenama po 12 sati, tokom kojih je bio onemogućen da koristi odmor tokom rada, jer kod tuženog nije postojalo lice koje bi ga zamenilo u slučaju potrebne hitne intervencije.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, činjenice utvrđene u postupku i način presuđenja, Vrhovni sud je ocenio da je drugostepena odluka u skladu sa praksom revizijskog suda i pravnim stavovima izraženim u odlukama Vrhovnog suda, u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima tužilaca, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom da je obaveza poslodavca da zaposlenom omogući odmor u toku rada, u trajanju u zavisnosti od trajanja dužine smene, odnosno časova koliko radi, da organizuje odmor na taj način da zaposleni ne trpi posledice prirode posla koji obavlja na štetu svojih zakonom predviđenih prava, odnosno da zaposleni ostvaruje pravo na naknadu štete ako je krivicom poslodavca bio onemogućen da koristi pravo na dnevni odmor u toku rada, zbog čega nema uslova za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, radi razmatranja pravnog pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava. Odluka koju je tuženi dostavio uz reviziju odnosi se na ocenu neosnovanosti zahteva u situaciji kada se dnevni odmor u toku rada može koristiti parcijalno, prema potrebi organizacije obavljanja posla, a u konkretnom slučaju tuženi nije dokazao da je tužiocu i na koji način omogućio pravo da koristi dnevnu pauzu za odmor.

U skladu sa navedenim, Vrhovni sud odlučio je kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 404ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije u smislu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5) ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija tuženog nije dozvoljena.

Prema članu 441. ZPP, revizija je uvek dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Ukoliko se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu u ovoj vrsti spora, dozvoljenost revizije se ima ceniti prema člana 403. stav 3. ZPP, prema kome revizija nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj parnici podneta je 21.12.2018. godine, a pobijani deo pravnosnažne presude očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost iznosa od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, pa revizija tuženog nije dozvoljena, u smislu člana 403. stav 3. ZPP.

Sa iznetih razloga na osnovu odredbe člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelena Ivanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković