O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2297/16 od 22.06.2017. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da tužiocu, na ime neisplaćenih razlika plate do dvostrukog iznosa plate za period od 01.08.2008. godine do 31.08.2011. godine isplati ukupan iznos od 2.336.422,46 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate, bliže navedeno tim stavom izreke. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da u ime i za račun tužioca uplati nadležnim fondovima razliku pripadajućih doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje, za obavezno zdravstveno osiguranje i za osiguranje za slučaj nezaposlenosti, prema osnovici utvrđenoj u stavu prvom izreke. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 252.482,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 222/18 od 19.10.2018. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je prvostepena presuda u delu stava prvog izreke za isplatu neisplaćenih razlika plate do dvostrukog iznosa plate za period od 01.08.2008. godine do 31.08.2011. godine za ukupan iznos od 1.459.723,97 dinara, sa zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose bliže opisane u tom stavu izreke, kao i u delu stava drugog izreke kojim je tužena obavezana da za tužioca na dosuđene iznose neosnovano umanjene zarade iz stava prvog izreke drugostepene presude obračuna i uplati doprinose za penzijsko i incalidsko osiguranje Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje, doprinose za osiguranje za slučaj nezaposlenosti Nacionalnoj službi za zapošljavanje i doprinose za zdravstveno osiguranje Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje. Stavom drugim presude, preinačena je prvostepena presuda u ostalom delu stava prvog i drugog izreke prvostepene presude i odbijen zahtev tužioca za isplatu neisplaćenih razlika plate do dvostrukog iznosa plate za period od 01.08.2008. godine do 31.08.2011. godine iznad iznosa od 1.459.723,97 dinara, sa zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose i zahtev tužioca da se obaveže tužena na uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje, osiguranje za slučaj nezaposlenosti i zdravstveno osiguranje, na plate iznad dosuđenog iznosa od 1.459.723,97 dinara. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude, pa je obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 179.098,00 dinara, a iznad dosuđenog iznosa, je zahtev tužioca za naknadu troškova postupka odbijen, kao neosnovan. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova drugostepenog postupka isplati iznos od 93.000,00 dinara, a iznad dosuđenog iznosa je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka, odbijen, kao neosnovan.

Protiv odluke iz stava prvog drugostepene presude tužena je izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tužilac je izjavio blagovremenu reviziju protiv odluke iz stava drugog i trećeg drugostepene presude, zbog bitne povrede parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava. Troškove revizijskog postupka je tražio.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 404. ZPP utvrdio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene, kao o izuzetno dozvoljenoj.

Prema odredbi člana 404. ZPP revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Predmet tužbenog zahteva je isplata neisplaćenih razlika plate i uplata doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih Fondu PIO u iznosu koji obračunavaju nadležne službe tužene u vreme obračuna. O ovom pravu tužioca i o visini tražene naknade, sudovi su odlučili pravilnom primenom materijalnog prava, te u skladu sa stavom Vrhovnog kasacionog suda, usvojenim na sednici Građanskog odeljenja održanoj dana 21.05.2019. godine. Prema ovom pravnom stavu lica, zaposleni koji su pre stupanja na rad u Službu za ... i Službu za ..., bili radno angažovani u MUP-u imaju pravo na dvostruki iznos plate, koju su ostvarila na poslovima i zadacima u tom ministarstvu uz ograničenje iz odredbe člana 18. stav 1. Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, korupcije i drugih posebno teških krivičnih dela, pa se na njih ima primeniti odredba člana 2. Uredbe o platama lica koja obavljaju poslove u posebnim organizacionim jedinicama državnih organa nadležnim za suzbijanje organizovanog kriminala, koja su ovlašćena službena lica.

Kako na osnovu iznetog proizilazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije tužene, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužene nije dozvoljena.

Naime, odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate dodatka na platu podneta je 07.09.2011. godine, a vrednost pobijanog dela po reviziji tužene je iznos od 1.459.723,97 dinara, što prema srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe (101,5829 dinara za 1 evro), predstavlja dinarsku protivvrednost 14.369,78 evra.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, to je Vrhovni kasacioni sud našao da je revizija tužioca nedozvoljena, primenom odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu u stavu drugom i trećem izreke, u granicama odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužioca osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen na radnom mestu ..., pratilac u Odeljenju za ... Uprave za obezbeđenje određenih ličnosti i objekata. Rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova od 08.01.2008. godine, premešten je na radno mesto ..., i operativni rad u Odeljenju za ...u Službi za ..., Uprave kriminalističke policije, sa danom 15.01.2008. godine, a rešenjem tužene od 05.11.2010. godine je unapređen u zvanje glavni policijski inspektor od 31.12.2010. godine. Nakon što je raspoređen na rad u Službu za ..., tužiocu je, u spornom periodu, od 01.08.2008. godine do 31.08.2011. godine, isplaćivana zarada kao na prethodnom radnom mestu u Upravi za obezbeđenje određenih ličnosti i objekata. Tužilac je smatrajući da mu, nakon stupanja na rad u Službu za ..., pripada zarada do dvostrukog iznosa osnovne plate ostvarivane na prethodnom radnom mestu u Upravi za obezbeđenje određenih ličnosti i objekata, podneo tužbu za isplatu razlike u zaradi, potom razliku u doprinosima za penzijsko i invalidsko osiguranje, zdravstveno osiguranje i osiguranje za slučaj nezaposlenosti. U postupku je na sporne okolnosti izveden dokaz veštačenjem od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke, koji je utvrdio razliku u neisplaćenoj zaradi, kao i razliku u iznosu minulog rada koji bi tužiocu pripao da je ostvarivao dvostruki iznos osnovne zarade u odnosu na prethodno radno mesto.

U skladu sa utvrđenim činjeničnim stanjem, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev za isplatu razlike u zaradi tužiocu u odnosu na prethodno radno mesto, do dvostrukog iznosa osnovne zarade, prihvatajući nalaz i mišljenje veštaka ekonomsko-finansijske struke, u ukupnom iznosu od 2.336.422,46 dinara.

Drugostepeni sud je delimično preinačio prvostepenu presudu i odbio zahtev tužioca preko iznosa od 1.459.723,97 dinara. Svoju odluku drugostepeni sud zasniva na stanovištu da je prvostepeni sud pogrešno prihvatio nalaz i mišljenje veštaka ekonomsko-finansijske struke, po kome je izvršen obračun dvostrukog iznosa zarade u odnosu na onu koja bi tužiocu bila isplaćena za svaki mesec spornog perioda da je ostao na ranijem radnom mestu pre momenta premeštaja u Službu za ... . Kako je tužilac u momentu prelaska na radno mesto u navedenoj službi ostvarivao zaradu u iznosu od 47.592,71 dinara, to je dvostruki iznos zarade tužioca 95.185,42 dinara. U tom smislu, po zaključku drugostepenog suda, tužiocu pripada samo razlika u isplaćenim iznosima zarada u spornom periodu do visine od 95.185,42 dinara, koji tužiocu isključivo pripada u skladu sa članom 2. stav 1. i 3. stav 5. Uredbe o platama lica koja obavljaju poslove u posebnim organizacionim jedinicama državnih organa nadležnih za suzbijanje organizovanog kriminala (,,Službeni glasnik RS, br. 14/03...114/14).

Ceneći revizijske navode tuženog, Vrhovni kasacioni sud zaključuje da tužilac osnovano osporava pravilnost primene materijalnog prava od strane drugostepenog suda.

Članom 104. stav 1. Zakona o radu (,,Sl. glasnik RS, br. 24/2005...32/2013), propisano je da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu.

Odredbom člana 2. stav 1. Uredbe o platama lica koja obavljaju poslove u posebnim organizacionim jedinicama državnih organa nadležnih za suzbijanje organizovanog kriminala, propisano je da plata starešine službe i zamenika starešine službe i ovlašćenog službenog lica u službi, rukovodioca i zamenika rukovodioca posebne pritvorske jedinice i zaposlenog na poslovima obezbeđenja u poslovima obezbeđenja u posebnoj pritvorskoj jedinici obračunava se i isplaćuje u dvostrukom iznosu plate koju su ostvarivali na poslovima sa kojih su stupili na rad u organizacione jedinice iz člana 1. ove uredbe.

Članom 3. stav 2. iste Uredbe propisano je da zaposleni u službi koji nema svojstvo ovlašćenog službenog lica ima pravo na platu u dvostrukom iznosu plate koja se obračunava i isplaćuje zaposlenom na odgovarajućem radnom mestu u sedištu Ministarstva unutrašnjih poslova.

Stavom 5. navedenog člana Uredbe, predviđeno je da, prilikom obračunavanja dvostrukog iznosa plata, ne uzimaju se u obzir dodaci na platu utvrđeni zakonom.

Sledeći navedeni normativni okvir, Vrhovni kasacioni sud staje na stanovište da se pomenutom Uredbom ustanovljava pravo tužiocu, kao licu zaposlenom u Službi za ..., na isplatu dvostrukog iznosa zarade koju bi u spornom periodu (od 01.08.2008. godine do 31.08.2011. godine) u odnosu na visinu osnovne plate koju bi primao na mesečnom nivou na radnom mestu na kome je bio prethodno radno angažovan do momenta premeštaja u pomenutu službu. To podrazumeva da svako uvećanje osnovne mesečne plate na ranijem radnom mestu posledično dovodi do uvećanja dvostrukog iznosa njegove osnovne plate kod Službe za ... .

Usled navedenog, Vrhovni kasacioni sud ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo prilikom odmeravanja dvostrukog iznosa mesečne osnovne plate tužiocu, nakon raspoređivanja na radnom mestu u Službi za ... . Ovo iz razloga što je drugostepeni sud kao merilo za obračun dvostrukog iznosa osnovne plate u čitavom spornom periodu prihvatio samo onaj iznos koji je tužiocu isplaćen u mesecu koji je prethodio raspoređivanju na radno mesto u Službi za ..., pri čemu nisu uzete u obzir promene u visini osnovne plate koje su usledile u pomenutom spornom periodu obračuna, kako je to pravilno učinio prvostepeni sud.

Pored toga, u skladu sa navodima revidenta, revizijski sud zaključuje i da je pravilno stanovište prvostepenog suda usmereno na tvrdnju da je zbog nepravilnog obračuna i isplate pripadajuće plate tužiocu, usledilo i umanjenje u isplati naknade po osnovu minulog rada, čija visina je procentualno zavisna o visine iznosa koji se zaposlenom isplaćuje po osnovu plate.

U tom smislu, u skladu sa pravilnim zaključkom prvostepenog suda, tužiocu pripada pravo na naknadu štete zbog neosnovano umanjene zarade za period od 01.08.2008. godine do 31.08.2011. godine, u ukupnom iznosu od 2.336.422,46 dinara, sa dosuđenom zateznom kamatom, u svemu prema sadržini nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke.

U kontekstu navedenog, kako je odluka prvostepenog suda u pogledu osnovanosti tužbenog zahteva revidenta zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava, osnovani su i navodi revidenta u pogledu njegovog prava na naknadu troškova parničnog postupka, dosuđenih upravo u skladu sa odlukom prvostepenog suda, na osnovu člana 153, 154. i 163 stav 1. do 4. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je primenom procesnih ovlašćenja iz člana 416. Zakona o parničnom postupku, u stavu trećem izreke, preinačio drugostepenu presudu u stavu drugom i trećem njene izreke, tako što je odbijena žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2297/16 od 22.06.2017. godine u delu kojim je obavezan tuženi da tužiocu, pored dosuđenog iznosa od 1.459.723,97 dinara sa dosuđenom kamatom kao u stavu prvom izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 222/18 od 19.10.2018. godine, isplati i razliku iznosa do 2.336.422,46 dinara sa zateznom kamatom na pojedinačno dosuđene mesečne iznose i da se tužena obaveže da u korist tužioca izvrši uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje, osiguranje za slučaj nezaposlenosti i zdravstveno osiguranje, na plate iznad iznosa od 1.459.723,97 dinara do ukupno dosuđenog iznosa od 2.336.422,46 dinara, kao i u delu koji se odnosi na odluku o troškovima prvostepenog postupka.

Predsednik veća - sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić