Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i 55/14) i našao da je revizija tužilje neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ukazuje na povrede postupka iz tačke 12. ove zakonske odredbe, što saglasno članu 407. ZPP ne može biti revizijski razlog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tužene na radnom mestu nastavnik razredne nastave. Direktor tužene je doneo rešenje o prestanku radnog odnosa tužilji broj 848 od 29.10.2012. godine, zbog učinjene teže povrede radne obaveze iz člana 141. stav 1. tačka 16. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Rešenje je doneto jer tužilja nije postupila po opomeni direktora od 19.10.2012. godine i dostavila sve neuplaćene novčane iznose prikupljene od roditelja učenika za knjige, ekskurzije i rekreativnu nastavu, kao ni spisak roditelja koji nisu navedeno platili. Na navedeno rešenje tužilja je uložila prigovor koji je školski odbor odbio rešenjem od 15.11.2012. godine. Nakon toga tužilja je podnela tužbu sudu dana 30.11.2012. godine, za poništaj odluke direktora tužene od 29.10.2012. godine. Kako tužilja tužbenim zahtevom za poništaj nije obuhvatila i konačno rešenje školskog odbora doneto po prigovoru od 15.11.2012. godine, nižestepeni sudovi su ocenili da prvostepena odluka direktora ne može uživati sudsku zaštitu, zbog čega su tužbu u ovom delu odbacili.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo kada su odbacili tužbu tužilje, u delu kojim je tražila da se utvrdi da je nezakonito rešenje direktora o prestanku radnog odnosa od 29.10.2012. godine, imajući u vidu da se ne radi o konačnom rešenju, a u preostalom delu za vraćanje na rad, zahtev odbili kao neosnovan.

Naime, odredbom člana 145. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Službeni glasnik RS“, br. 72/09 i 52/11), propisano je da protiv rešenja o ostvarivanju prava, obaveza i odgovornosti, zaposleni ima pravo na prigovor organu upravljanja u roku od osam dana od dana dostavljanja rešenja direktora (stav 1), organ upravljanja dužan je da donese odluku po prigovoru u roku od 15 dana od dana dostavljanja prigovora (stav 2), ako organ upravljanja ne odluči po prigovoru ili ako zaposleni nije zadovoljan drugostepenom odlukom, može se obratiti nadležnom sudu u roku od 15 dana od dana isteka roka za donošenje odluke, odnosno od dana dostavljanja odluke (stav 7).

Iz sadržine citiranih zakonskih odredaba, proizlazi da je u postupku odlučivanja o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenih u ustanovama vaspitanja i obrazovanja predviđena dvostepenost, tako da predmet sudske zaštite može biti samo konačna odluka poslodavca, odnosno odluka doneta povodom prigovora zaposlenog, dok odluka direktora tužene može biti predmet sudske zaštite samo u slučaju ako je protiv nje podnet prigovor o kome drugostepeni organ nije odlučio, a sve u smislu odredbe člana 145. navedenog zakona. Kako je u konkretnoj situaciji o prigovoru zaposlenog odlučeno rešenjem školskog odbora, ono predstavlja i konačnu odluku, s obzirom da drugostepeno rešenje obuhvata i odluku prvostepenog organa, ali ne i obrnuto. Tako da, u situaciji kada zaposleni propusti da tužbenim zahtevom traži poništaj konačne odluke, to za posledicu ima gubitak njegovog prava da pred nadležnim sudom zahteva sudsku zaštitu.

U radnoj sredini kakva je škola, postupak odlučivanja o pravima, obavezama i odgovornostima regulisan je posebnim propisom, pa suprotno navodima revizije u konkretnoj situaciji mora se primeniti Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i to navedena odredba člana 145. ovog zakona.

Suprotno revizijskim navodima, tužilja je morala tužbenim zahtevom da obuhvati i odluku školskog odbora od 15.11.2012. godine, kojom je odlučeno po njenom prigovoru, bez obzira što je odluka po prigovoru samo potvrdila odluku direktora.

Kako se ostalim navodima revizije ističe pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, a što ne može biti revizijski razlog imajući u vidu odredbu člana 407. ZPP, to je Vrhovni kasacioni sud iz navedenih razloga odlučio kao u izreci primenom člana 414. ZPP.

Na osnovu člana 165. stav 1. a u vezi člana 153. ZPP, ovaj sud je odbio zahteve tužilje i tužene za naknadu troškova revizijskog postupka.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić