Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Mirjane Andrijašević, predsednika veća, Ivane Rađenović i Vladislave Milićević, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilje AA iz ..., Opština ..., čiji je punomoćnik Ivan Bajazit, advokat iz ..., protiv tuženog Doma zdravlja „Sveti Đorđe“ iz Topole, koga u postupku po reviziji zastupaju punomoćnici Ljubica Mićović i Miroslav Dmitrović, advokati iz ..., radi utvrđenja, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 76/24 od 02.02.2024. godine, u sednici održanoj 26.02.2026. godine, doneo je

PRESUDU

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 76/24 od 02.02.2024. godine, u stavu prvom izreke.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Aranđelovcu, Sudska jedinica u Topoli P1 24/22 od 04.04.2023. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i utvrđeno da je tužilja zasnovala radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog Doma zdravlja „Sveti Đorđe“ od 01.07.2011. godine, što je tuženi dužan da prizna i trpi. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove postupka u iznosu od 149.485,05 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 76/24 od 02.02.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužilje za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu pravnosnažnu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 441. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18 i 10/23, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tuženog neosnovana.

U postupku pred drugostepenim sudom nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se ne ukazuje na druge bitne povrede postupka koje mogu biti razlog za izjavljivanje revizije prema članu 407. stav 1. tačke 1. - 3. ZPP

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je počev od 2007. godine bila u radnom odnosu kod tuženog na određeno vreme zbog povećanog obima posla i obavljala je poslove ... . U periodu od 04.05.2010. godine do 30.06.2011. godine (13 meseci i 27 dana) tužilja je u kontinuitetu, po osnovu više sukcesivno zaključenih ugovora o radu na određeno vreme (ugovori o radu br.01-395 od 04.05.2010. godine, br.01-531 od 29.06.2010. godine, br.01-744 od 29.09.2010. godine, br.01-914 od 29.12.2010. godine i br.01-319 od 29.03.2011. godine) zbog povećanog obima posla neprekidno obavljala poslove na radnom mestu ... . Po isteku svakog ugovora o radu tužilji je radni odnos prestajao i potom je zaključivan nov ugovor o radu. Nakon isteka ugovora o radu od 29.03.2011.godine, koji je istekao 30.06.2011. godine, tužilja je imala prekid u radu kod tuženog sve do 14.09.2011. godine, kada je ponovo zaključila ugovor o radu na određeno vreme. Poslednji ugovor o radu na određeno vreme tužilja je zaključila 30.03.2012. godine. Rešenjem tuženog od 30.06.2012.godine tužilji je otkazan ugovor o radu zbog proteka roka na koji je radni odnos zasnovan. Tužba u ovoj parnici je podneta 20.09.2012. godine i nepresuđenim delom tužbenog zahteva tužilja je tražila da se utvrdi da je zasnovala radni odnos na neodređeno vreme dana 01.07.2011. godine.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravnosnažno usvojili ovaj nepresuđeni deo tužbenog zahteva, zaključivši da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za preobražaj (prerastanje) radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme u smislu člana 37. stav 4. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05 i 54/09), s obzirom na to da je tužilja obavljala u kontinuitetu i bez prekida iste trajne poslove kod tuženog u periodu od 04.05.2010. godine do 30.06.2011. godine, na osnovu više sukcesivno zaključivanih ugovora o radu na određeno vreme koji se smatraju jednim ugovorom o radu, te je ispunjen bitan uslov - da je radni odnos na određeno vreme trajao duže od 12 meseci bez prekida i da je tužilja nastavila da radi još pet radnih dana nakon isteka 12 meseci, zbog čega je radni odnos tužilje na određeno vreme prerastao u radni odnos na neodređeno vreme posle 04.05.2011. godine, kada je proteklo 12 meseci u kontinuitetu. Kako je postavljenim tužbenim zahtevom traženo utvrđenje da je tužilja zasnovala radni odnos na neodređeno vreme sa danom 01.07.2011. godine, nižestepeni sudovi su odlučili u granicama postavljenog tužbenog zahteva u smislu člana 3. stav 1. ZPP.

Vrhovni sud nalazi da je pobijana pravnosnažna presuda zasnovan na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Naime, odredbama člana 37. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/2005, 61/2005, 54/2009), važećim u vreme rada tužilje kod tuženog, bilo je propisano da se radni odnos zasniva na vreme čije je trajanje unapred određeno kada su u pitanju: sezonski poslovi, rad na određenom projektu, povećanja obima posla koji traje određeno vreme i slično za vreme trajanja tih potreba (stav 1); da poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu iz stava 1 istog člana, s tim što tako zasnovan radni odnos neprekidno ili sa prekidima ne može trajati duže od 12 meseci (stav 2, sa izuzetkom zamene privremeno odsutnog radnika); da se pod prekidom 3 Rev2 1548/2024 ne smatra prekid kraći od 30 dana (stav 3) i da radni odnos zasnovan na određeno vreme postoje radni odnos na neodređeno vreme, ako zaposleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovan radni odnos (stav 4).

Citirane zakonske odredbe regulišu zasnivanje radnog odnosa na određeno vreme i istim je propisano u kojim slučajevima može da se zasnuje radni odnos na određeno vreme, maksimalna dužina trajanja rada na određeno vreme i posledice prekoračenja roka na koji je zasnovan radni odnos na određeno vreme, odnosno da je zasnovan radni odnos na neodređeno vreme ukoliko je ugovor o radu zaključen suprotno odredbama ovog zakona ili pak ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet radnih dana po isteku vremena za koji je ugovor zaključen. Više zaključenih ugovora o radu na određeno vreme (sukcesivni ugovori) smatraju se jednim ugovorom, a ukupno trajanje rada na istim poslovima po više ugovora ne može biti duže od 12 meseci, sa ili bez prekida. Za preobražaj radnog odnosa dovoljno je da zaposleni nakon isteka 12 meseci radi još pet dana, koji rok od pet dana se ima računati ili od isteka jednog ugovora ili od isteka jedne godine rada. Zaključivanje više sukcesivnih ugovora o radu na određeno vreme, čije trajanje u zbiru iznosi više od 12 meseci, na istim poslovima, vodi zloupotrebi prava od strane poslodavca i izigravanja pravila o vremenskom ograničenju rada na određeno vreme.

Imajući u vidu činjenicu da je tužilja po osnovu više sukcesivno zaključenih ugovora o radu na određeno vreme u periodu od 04.05.2010.godine do 30.06.2011.godine bila radno angažovana kod tuženog radi obavljanja poslova ... zbog povećanog obima posla i da je u navedenom periodu obavljala iste poslove trajnog karaktera na istom radnom mestu bez prekida u radu, pravilno su nižestepenih sudova odlučili da su u konretnom slučaju ispunjeni uslovi za preobražaj radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme. Za preobražaj radnog odnosa dovoljno je to što je tužilja radila još pet radnih dana nakon isteka 12 meseci. S obzirom na to da je tužilja neprekidno radila 13 meseci i 27 dana na istim poslovima, a da je tuženi kao poslodavac zloupotrebio prava iz Zakona o radu, proizlazi zaključak da su po isteku 12 meseca, kao najdužeg roka u kome zasposleni može biti angažovan po osnovu ugovora o radu zaključenog na određeno vreme, nastali uslovi iz člana 37. stav 4. Zakona o radu za prerastanje radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, jer je tužilja i nakon 04.05.2011. godine (kada je trebalo da joj prestane radni odnos na određeno vreme istekom 12 meseci) nastavila da radi kod tuženog.

Suprotno navodima revizije, činjenica da je u ovaj parnici pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev u delu kojim je tužilja tražila da sud poništi kao nezakonito rešenje direktora tuženog od 30.06.2012. godine kojim je tužilji otkazan poslednji ugovor o radu od 30.03.2012. godine (zato što je utvrđeno da ga je potpisalo ovlašćeno lice kod tuženog) i da obaveže tuženog da se njom zaključi ugovor o radu na neodređeno vreme i da je vrati na rad i rasporedi na radno mesto koje odgovara njenoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima, nije od uticaja na pravilnost pobijane odluke kojom je utvrđeno postojanje radnog odnosa tužilje na neodređeno vreme, odnosno njen radno-pravni status kod tuženog. Ovo iz razloga što kontinuirani rad tužilje po osnovu više zaključenih ugovora o radu na određeno vreme na istim poslovima i kod istog poslodavca, kod kojeg je očigledno postojala stalna potreba za radom tužilje, predstavlja rad u jedinstvenom radnom odnosu, bez obzira na na eventualno doneta rešenja poslodavca o otkazu ugovora o radu i bez 4 Rev2 1548/2024 obzira da li je tužilja takva rešenja primila i pobijala. Radni odnos zasnovan na određeno vreme prestaje istekom vremena na koji je zasnovan, pa doneto rešenje poslodavca o otkazu ugovora o radu zbog proteka vremena imao samo deklaratorni karakter. Zbog toga Vrhovni sud smatra da čak i u situaciji da je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev da se poništi kao nezakonito rešenje direktora tuženog od 30.06.2012. godine kojim je tužilji otkazan poslednji ugovor o radu od 30.03.2012. godine nije smetnja za utvrđenje da je zasnovala radni odnos na neodređeno vreme. Ovo posebno što je u konretnom slučaju zahtev za poništaj rešenja tuženog o otkazu poslednjeg ugovora o radu na određeno vreme odbijen iz razloga što je ovaj zahtev tužilja zasnovala na navodima tužbe da ga nije potpisao direktor već pomoćnik koji nije bio ovlašćen na to, a u toku parnice je činjenično raspravljeno i utvrđeno da je lice koje je potpisalo predmetno rešenje imalo ovlašćenje direktora na osnovu člana 192. Zakona o radu.

Takođe, suprotno navodima revizije, tužba u ovaj parnici je podneta blagovremeno.

Zakon o radu u članu 195. stav 2. propisuje da rok za pokretanje spora jeste 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava. Imajući u vidu ovo imperativno procesno pravilo o sudskoj zaštiti, rok od 90 dana je prekluzivni rok koji teče od dana dostavljanja rešenja o otkazu, jer je tada vidljiva povreda prava zaposlenog, a u slučaju otpuštanja bez rešenja rok teče od faktičkog prekida rada jer je to momenat saznanja za povredu prava. To znači da su neosnovani navodi revizije da je tužilja za povredu prava saznala 01.07.2011. godine kada joj je radni odnos faktički prestao istekom vremena na koji je zasnovan, imajući u vidu da je tužilja ponovo zasnovala radni odnos kod tuženog na određeno vreme 15.09.2011. godine koji je prestao 30.06.2012. godine protekom roka na koji je zasnovan, a tužilja traži utvrđenje da je u radnom odnosu na neodređeno vreme od 01.07.2011. godine. Kako je tužilji radni odnos prestao rešenjem od 30.06.2012. godine, a tužbu za utvrđenje je podnela 20.09.2012. godine, to znači da je tužba blagovremena.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković