.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 1550/2024
11.06.2024. godina
Beograd
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jelice Bojanić Kerkez, predsednika veća, Vesne Stanković, Radoslave Mađarov, Marine Milanović i Zorice Bulajić, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Željko Rajčević, advokat iz ..., protiv tuženih Gimnazije „Veljko Petrović“ iz Sombora i Srednje poljoprivredno-prehrambene škole iz Sombora, koje zastupa Pravobranilaštvo grada Sombora, radi isplate, odlučujući o reviziji tuženih izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 50/24 od 07.02.2024. godine, u sednici održanoj 11.06.2024. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tuženih izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 50/24 od 07.02.2024. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.
ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tuženih izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 50/24 od 07.02.2024. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 50/24 od 07.02.2024. godine žalba tuženih je odbijena i potvrđena presuda Osnovnog suda u Somboru P1 70/22 od 14.09.2023. godine, kojom su tužene obavezane da tužilji na ime razlike naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada na relaciji ... – Sombor – ..., za vremenski period od februara 2019. zaključno sa februarom 2022. godine isplati pojedinačno označene mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom od 06. u mesecu za prethodni mesec pa do isplate, dok je rešenje o troškovima postupka sadržano u toj presudi preinačeno tako što je odbijen zahtev tužilje za naknadu troškova preko dosuđenog iznosa od 132.276,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Odbijen je zahtev tuženih za naknadu troškova žalbenog postupka.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužene su blagovremeno izjavile reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku.
Članom 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011... 10/2023), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).
Pravnosnažnom presudom obavezane su tužene da tužilji isplate neisplaćenu razliku naknade troškova prevoza za dolazak i odlazak od mesta stanovanja do mesta rada, prema ceni pojedinačne prevozne karte i broju dolazaka na posao, a najviše do visine mesečne markice bez popusta. Ovaj obračun uslovljen je činjenicom da tužene škole nisu zaključile ugovor sa lokalnim prevoznikom, tako da na taj način nije ostvarena mogućnost umanjenja cene mesečne karte sa 20% popusta. O spornom pravu tužilje i visini tražene naknade, nižestepeni sudovi su odlučili pravilnom primenom odredbi člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu i člana 26. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 21/2015), koji ne zahtevaju ni novo, niti drugačije tumačenje prava. Pobijana drugostepena presuda ne odstupa od sudske prakse po pitanju prava zaposlenih na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada. Ona je u skladu je pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog suda, u predmetima sa pravnim i činjeničnim stanjem kao u ovoj pravnoj stvari, po kome je suština prava zajemčenog članom 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu da se zaposlenom isplati nadoknada za troškove prevoza od mesta stanovanja do mesta zaposlenja, ako zbog razdaljine između tih mesta zaposleni troškove evidentno ima. Opredeljenje zakonodavca da se visina naknade prizna u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju istovremeno ne znači da je korišćenje sredstava javnog prevoza zakonom propisan uslov za ostvarivanje prava zaposlenog na troškove prevoza, i da je zakonom to pravo uskraćeno zaposlenima koji prevoz do radnog mesta obezbeđuju na drugi način (svojim vozilom, taksi vozilom i slično). Ukazivanje tužene na postojanje drugačijih odluka ne ukazuje nužno na drugačiji pravni stav izražen u tim odlukama, jer pravilna primena materijalnog prava u sporovima sa tužbenim zahtevom kao u konkretnom slučaju zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja.
Iz navedenih razloga, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.
Ispitujući dozvoljenost revizije kao redovne, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena.
Prema članu 441. ZPP, u parnicama iz radnog odnosa revizija je uvek dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.
Ukoliko se u ovim parnicama tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, dozvoljenost revizije se ocenjuje na osnovu člana 403. stav 3. ZPP, prema kome revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.
Tužba radi isplate podneta je 28.02.2022. godine. Vrednost predmeta spora u smislu odredbe člana 30. stav 2. ZPP u odnosu na prvotuženu je 104.298,74 dinara, a u odnosu na drugotuženu 38.870,83 dinara.
Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi naped propisani imovinski cenzus, revizija nije dozvoljena.
Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.
Predsednik veća – sudija
Jelica Bojanić Kerkez
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković
