U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Marine Milanović i Zorice Bulajić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Nenad Dašić, advokat iz ..., protiv tuženog „NIS“ AD Novi Sad, radi naknade nematerijalne štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2111/22 od 21.09.2022. godine, u sednici održanoj 31.01.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2111/22 od 21.09.2022. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Novom Sadu P1 25/21 od 03.03.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijen je prigovor stvarne nenadležnosti tog suda. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede časti i ugleda usled pretrpljenog zlostavljanja na radu kod tuženog isplati 125.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je deo tužbenog zahteva za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđen iznos glavnice potraživanja od 125.000,00 dinara za period od podnošenja tužbe do presuđenja. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade troškova postupka isplati 54.600,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2111/22 od 21.09.2022. godine, stavom prvim izreke, usvojena je žalba tuženog i preinačena prvostepena presuda u usvajajućem delu tako što je odbijen zahtev tužioca za obavezivanje tuženog da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede časti i ugleda usled pretrpljenog zlostavljanja na radu kod tuženog isplati 125.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 54.600,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 6.150,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka .

Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku, u smislu odredbe člana 408, u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), pa je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog do 24.05.2013. godine, kada mu je prestao radni odnos kao tehnološkom višku. Tužilac je podneo tužbu za zaštitu od zlostavljanja na radu 03.09.2012. godine. U tom sudskom postupku, koji je okončan donošenjem odluke Vrhovnog kasacionog suda Rev2 3221/19 od 09.07.2020. godine je utvrđeno da je tužilac u periodu od 11.11.2011. godine do 24.05.2013. godine trpeo zlostavljanje na radu. Tužbenim zahtevom tužilac traži naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede časti i ugleda usled pretrpljenog zlostavljanja na radu. Kod tužioca su se u vreme zlostavljanja na radu i nakon tog perioda javili zdravstveni problemi u vidu psihičkih poremećaja, nesanice, razdražljivosti. U vreme trajanja zlostavljanja na radu tužilac je trpeo duševne bolove zbog povrede časti i ugleda usled čega se lečio kod psihijatra, a određena mu je i terapija koju i dalje koristi. Priložena medicinska dokumentacija – izveštaji lekara datiraju od 02.04.2013. godine i 07.05.2013. godine. U vreme trajanja zlostavljanja na radu od strane kolega, kao i od strane porodice je promenjen odnos prema tužiocu, a što je kod njega izazvalo osećanje nespokojstva i zabrinutosti.

Polazeći od ovako utvđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da mu isplati traženu nematerijalnu štetu za duševne bolove zbog povrede časti i ugleda. Po nalaženju prvostepenog suda prigovor zastarelosti tužiočevog potraživanja nije osnovan jer je podnošenjem tužbe 03.09.2012. godine Višem sudu u Beogradu tužilac u smislu člana 388 Zakona o obligacionim odnosima prekinuo zastarevanje potraživanja naknade štete proistekle iz zlostavljanja. Kako je spor po navedenoj tužbi tužioca okončan donošenjem odluke Vrhovnog kasacionog suda Rev2 3221/19 od 09.07.2020. godine, a zakonski rok za ocenu zastarelosti potraživanja iz člana 376 Zakona o obligacionim odnosima se računa od okončanja spora u kome je utvrđeno da je tužilac zlostavljan na radu, u skladu sa članom 392. stav 1. i 3. Zakona o obligacionim odnosima, tužiočevo potraživanje nije zastarelo s obzirom da je tužba za naknadu nematerijalne štete u ovoj pravnoj stvari podneta 21.07.2021. godine.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca nalazeći da je osnovan prigovor zastarelosti. Tužba za naknadu nematerijalne štete se mora podneti u rokovima propisanim odredbama član 376 Zakona o obligacionim odnosima. Početak rokova se vezuje za saznanje tužioca za štetu i učinioca. Tužilac je prema dostavljenoj medicinskoj dokumentaciji o nastalim zdravstvenim problemima imao saznanje početkom 2013. godine, kao i saznanje o identitetu zlostavljača jer ih je imenovao već u tužbi koju je radi zaštite od zlostavljanja na radu podneo 2012. godine. Tužilac je još 2016. godine, kada je preinačio zahtev po tužbi za zaštitu od zlostavljanja, znao za nematerijalnu štetu. Takođe, protekao je objektivni rok od pet godina od dana kada je izvršena poslednja radnja zlostavljanja 24.05.2013. godine, jer je tužba za naknadu nematerijalne štete podneta po proteku zakonskih rokova 21.07.2021. godine. Stoga je prvostepena presuda preinačena.

Po oceni Vrhovnog suda, odluka drugostepenog suda zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Zakonom o sprečavanju zlostavljanja na radu („Službeni glasnik RS“ broj 36/2010) između ostalog je uređen i postupak zaštite lica izloženih zlostavljanju na radu i u vezi sa radom. Postupak za zaštitu od zlostavljanja na radu se u skladu sa odredbama člana 13. do člana 22. tog zakona ostvaruje kod poslodavca. Međutim, zakon predviđa i sudsku zaštitu zaposlenog od zlostavljanja na radu (član 29. do člana 33). S tim u vezi, kao jedan od tužbenih zahteva koji zaposlenom stoji na raspolaganju prilikom ostvarivanja prava na sudsku zaštitu, u skladu sa članom 30. zakona predviđena je naknada materijalne i nematerijalne štete.

U konkretnom slučaju tužbenim zahtevom se traži nematerijalna štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede časti i ugleda usled pretrpljenog zlostaljanja na radu. Pravo zaposlenog koji je pretrpeo zlostavljanje na radu na naknadu štete je regulisano odredbama Zakona o obligacionim odnosima, pa se s tim u vezi imaju primeniti i odredbe ovog zakona koje predviđaju zastarelost potraživanja naknade štete.

Naime, prema članu 360. stav 1-3. Zakona o obligacionim odnosima zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze kada se dužnik na nju pozvao i ako je proteklo određeno veme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze. Potraživanje naknade štete, u konkretnom slučaju nematerijalne, u skladu sa članom 376. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima zastareva za tri godine od saznanja za štetu i lice koje je štetu učinilo (subjektivni rok), a u svakom slučaju za pet godina od kada je šteta nastala (objektivni rok). Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je u vreme zlostavljanja na radu u periodu od 11.11.2011. godine do 24.05.2013. godine trpeo duševne bolove zbog povrede časti i ugleda zbog čega se lečio kod psihijatra. Tužilac je dostavio izveštaje lekara od 02.04.2013. godine i 07.05.2013. godine sa dijagnozom koja upućuje na umereni povratni depresivni poremećaj, pa je tužilac kako je pravilno zaključio drugostepeni sud od tada imao saznanje za nastalu štetu. Takođe, tužilac je imao i saznanje o licima koja su štetu učinila jer ih je imenavao u tužbi koju je radi zaštite od zlostavljanja na radu podneo 03.09.2012. godine, pa je od označenih datuma do podnošenja tužbe u ovoj parnici (21.07.2021. godine) protekao subjektivni rok od tri godine. Takođe, protekao je i objektivni rok od pet godina imajući u vidu da je poslednja radnja zlostavljanja učinjena 24.05.2013. godine. Stoga je pravilan zaključak drugostepenog suda da je potraživanje tužioca nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda usled pretrpljenog zlostavljanja na radu zastarelo.

Kod izloženog, neosnovano se u reviziji ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava i s tim u vezi da se početak roka zastarelosti računa od dostavanja presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2 3221/2019 od 09.07.2020. godine kada je tužilac imao saznanje da je tuženi odgovoran za zlostavljanje na radu.

Pravilno je odlučeno i o naknadi troškova postupka na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković