Revizija je dozvoljena na osnovu odredbe člana 441. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), pa je Vrhovni sud ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi, poslodavac otkazao je tužiocu, zaposlenom na poslovima ..., ugovor o radu rešenjem bez broja od 21.11.2016. godine, u kome je kao datum prestanka radnog odnosa označen 30.11.2016. godine. Tužilac se razdužio kod tuženog opremom, alatom i službenim telefonom 01.12.2016. godine, što je konstatovano u zapisniku o primopredaji dužnosti. Tužbu za poništaj ovog rešenja tužilac je podneo 29.12.2016. godine. Tuženi je tužiocu ponovo otkazao ugovor o radu rešenjem broj .../... od 23.12.2016. godine, koje je tužiocu dostavio 26.12.2016. godine. U toku parnice, tužilac je podneskom od 10.05.2017. godine preinačio tužbu, tako što je uz prvobitno postavljeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu od 21.11.2016. godine, postavio i zahtev za utvrđenje ništavosti naknadno donetog rešenja od 23.12.2016. godine, iz razloga što u to vreme nije bio u radnom odnosu. U toku parnice, pravnosnažnom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2926/16 od 01.11.2017. godine, poništeno je kao nezakonito rešenje tuženog od 21.11.2016. godine. Žalba tuženog izjavljena protiv te presude odbijena je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 1594/2018 od 06.03.2019. godine, a revizija tuženog izjavljena protiv drugostepene presude odbijena presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2 474/2020 od 19.11.2020. godine.

Sa polazištem na ovako utvrđene činjenice, nižestepeni sudovi odbijaju postavljeni tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti rešenja o prestanku radnog odnosa od 23.12.2016. godine, iz razloga što je tužba preinačena nakon isteka roka od 60 dana iz člana 195. Zakona o radu.

Po stanovištu Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo kada su odbili postavljeni tužbeni zahtev.

Prema članu 195. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 ... 75/2014), koji je bio u primeni u vreme donošenja osporenog rešenja, protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog, ili kada je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član, ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom (stav 1.); rok za pokretanje spora je 60 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava (stav 2.).

Odredbom člana 185. stav 5. Zakona o radu propisano je da zaposlenom prestaje radni odnos danom dostavljanja rešenja, osim ako ovim zakonom ili rešenjem nije određen drugi rok.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu je po rešenju tuženog od 21.11.2016. godine prestao radni odnos 30.11.2016. godine. Tužilac je blagovremeno 29.12.2016. godine pokrenuo ovaj sudski postupak za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, u kom je doneta pravnosnažna presuda kojom je to rešenje poništeno kao nezakonito. Preinačenje tužbe u započetom sporu proširenjem zahteva na utvrđenje ništavosti rešenja od 23. 12. 2016. godine, kojim se ponovo otkazuje ugovor o radu tužiocu koji u to vreme nije bio u radnom odnosu kod tuženog, nije u konkretnom slučaju nov zahtev zaposlenog za zaštitu prava iz radnog odnosa.

Sporno rešenje je po svojoj sadržini ništavo u smislu odredbi članova 47, 49. i 103. Zakona o obligacionim odnosima, pošto se njime vrši preobražaj pravnog odnosa koji ne postoji i kao takvo protivno je prinudnim propisima. Po odredbama članova 109. i 110. Zakona o obligacionim odnosima, tužilac je imao pravni interes da u pokrenutom sudskom postupku za zaštitu prava iz radnog odnosa zahteva utvrđenje ništavosti ovakve odluke tuženog i to njegovo pravo nije prestalo 10.05.2017. godine.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Na osnovu odredbi članova 165. stav 2, 153. stav 1, 154. i 163. stavovi 1. – 4. ZPP, odlučeno je o troškovima celog postupka. Tužiocu su priznati troškovi koji su bili potrebni za uspeh u parnici, a visina je obračunata u okviru opredeljenog zahteva i prema važećoj Advokatskoj tarifi u vreme obračuna. Dosuđeni iznos od 207.000,00 dinara čine nagrada za sastav tužbe, kao i podnesaka od 27.02.2017. godine i 10.05.2017. godine od po 16.500,00 dinara, zastupanja na četiri održana ročišta od po 18.000,00 dinara, za sastav žalbe od 36.000,00 dinara i revizije od 49.500,00 dinara. Troškovi sastava ostalih podnesaka nisu priznati, pošto nisu bili potrebni za uspeh u parnici.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković