.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 1563/2020
29.04.2021. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Katarine Manojlović Andrić, predsednika veća, Gordane Džakula i Slađane Nakić Momirović, članova veća, u parnici tužilja AA iz ..., BB iz ... – ... i VV iz ..., čiji je punomoćnik Vladimir M. Rabrenović, advokat iz ..., protiv tužene Predškolske ustanove „11 april“, sa sedištem u Novom Beogradu, radi isplate, odlučujući o reviziji tužilja izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1154/18 od 14.06.2018. godine, u sednici veća održanoj 29.04.2021. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilja izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1154/18 od 14.06.2018. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 689/17 od 10.11.2017. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilja pa je obavezana tužena da tužiljama na ime jubilarne nagrade za navršenih 30 godina radnog staža isplati novčane iznose i to: tužilji prvog reda AA iznos od 52.899,11 dinara, tužilji drugog reda BB iznos od 53.976,81 dinara i tužilji trećeg reda VV iznos od 52.899,11 dinara sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31.12.2014. godine pa do konačne isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilja u delu koji se odnosi na isplatu sporednog potraživanja u vidu zakonske zatezne kamate koja se ima obračunati na iznos glavnog duga jubilarne nagrade i to tužilji AA od 52.899,11 dinara, tužilji BB od 53.976,81 dinara i tužilji VV od 52.899,11 dinara, a do dosuđenog i to za period od 01.09.2011. do 31.12.2014. godine. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiljama od prvog do trećeg reda solidarno naknadi troškove postupka u ukupnom iznosu od 77.500,00 dinara.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1154/18 od 14.06.2018. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom i trećem izreke tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilja da se obaveže tužena da tužiljama na ime neisplaćene jubilarne nagrade za navršenih 30 godina radnog staža isplati novčane iznose i to tužilji AA od 52.899,11 dinara, tužilji BB od 53.976,81 dinar i tužilji VV od 52.899,11 dinara sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31.12.2014. godine pa do isplate. Stavom drugim izreke, odbačena je kao nedozvoljena žalba tužene izjavljena protiv odluke sadržane u stavu drugom izreke prvostepene presude. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu trećem izreke, tako što je odbijen zahtev tužilja za naknadu troškova postupka. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka i odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.
Tužilje su protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu blagovremeno izjavile reviziju pogrešno naslovljenu kao predlog za ponavljanje postupka.
Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13-US 74/13 – US 55/14) – u daljem tekstu: ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.
U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti. U postupku po žalbi, drugostepeni sud nije propustio da primeni niti je nepravilno primenio odredbe procesnog zakona, što je bilo ili moglo biti od uticaja na zakonitost i pravilnost pobijane presude.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilje su zasnovale radni odnos kod tužene i to: tužilja AA od ...1990. godine, tužilja BB od ...1991. godine i tužilja VV od ...1991. godine. Tužena je isplatila jubilarne nagrade zaposlenima koji su stekli pravo na jubilarnu nagradu u prvoj polovini 2014. godine. Tužilja AA je 30 godina radnog staža kod tužene navršila u septembru 2011. godine, tužilja BB je 30 godina radnog staža navršila u julu 2011. godine (pritom joj je uračunat rad na određeno vreme kod tužene ustanove u kojoj je prethodno bila zaposlena) i tužilja VV je 30 godina radnog staža navršila u avgustu 2011. godine (takođe joj je uračunat rad na određeno vreme kod tužene ustanove u kojoj je prethodno radila). Tužilje su se sa navršenih 30 godina radnog staža našle na spisku zaposlenih radnika koji su stekli uslove za za isplatu jubilarne nagrade u 2011. godini.
Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je uvojio tužbeni zahtev tužilja za isplatu jubilarne nagrade uz ocenu da je tužena bila u obavezi da tužiljama isplati jubilarnu nagradu, bez obzira na činjenicu da za 2011. godinu jedinica lokalne samouprave grada Beograda nije obezbedila sredstva za jubilarne nagrade za 2011. godinu, i da nije prosledila sredstva tuženoj. Nalazi da iz odredaba Zakona o budžetu Republike Srbije proizlazi da će se vršiti obračun i isplata jubilarnih nagrada u 2011. godini, a što se potvrđuje i činjenicom da je Sekretarijat za obrazovanje i dečiju zaštitu isplatio jubilarnu nagradu zaposlenima koji su to pravo stekli u drugoj polovini 2014. godine tek 2016. godine, što znači da se nisu pridržavali odredaba Zakona o budžetu Republike Srbije da se jubilarne nagrade isplaćuju zaposlenima u godini u kojoj su stekli pravo na isplatu. Smatra da neobezbeđivanje novca u budžetu grada Beograda za isplatu jubilarnih nagrada ne može da predstavlja razlog za uskraćivanje prava tužilja, posebno jer je tužena nakon 2010. godine, koja je poslednja godina kada su sredstva za jubilarne nagrade uplaćena na račun tužene iz budžeta grada, samostalno izdvajala sredstva za isplatu jubilarnih nagrada svojim zaposlenima i da je u prva četiri meseca u 2015. godini jubilarna nagrada isplaćena.
Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio tužbene zahteve tužilja. Poziva se na odredbu člana 60. Posebnog kolektivnog ugovora za predškolske ustanove grada Beograda, koji je bio na snazi 2011. godine, te odredbe člana 159. stav 2. tačka 3. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Službeni glasnik RS“, br.72/09, 52/11) i člana 13. Zakona o budžetu Republike Srbije za 2011. godinu („Službeni glasnik RS“, br. 101/10, 78/11), pa nalazi da poslodavac nema obavezu već mogućnost isplate jubilarnih nagrada. Navodi da je za ovu mogućnost neophodno da se ostvari uslov u vidu obezbeđenja sredstava za isplatu i to doznakom sredstava od strane jedinice lokalne samouprave namenjene za isplatu jubilarnih nagrada ili sopstvenim sredstvima od strane tužene. Stoga zaključuje da se ne može prihvatiti stav prvostepenog suda da postoji obaveza tuženog da isplati jubilarne nagrade tužiljama za 2011. godinu, nezavisno od činjenice da lokalna samouprava nije obezbedila sredstva na ime isplate jubilarnih nagrada, niti da je tužena to iz sopstvenih sredstava obezbedila.
Prema odredbi člana 120. tačka 1) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05...75/14) opštim aktom, odnosno ugovorom o radu može se utvrditi pravo na jubilarnu nagradu i solidarnu pomoć.
Članom 60. Posebnog kolektivnog ugovora za predškolske ustanove grada Beograda, koji je bio na snazi 2011. godine, bilo je predviđeno da poslodavac može zaposlenom u predškolskoj ustanovi da obezbedi pravo na isplatu jubilarne nagrade, a odredbom člana 159. stav 2. tačka 3. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja bilo je propisano da se budžetom jedinica lokalne samouprave obezbeđuju sredstva i za jubilarne nagrade. Odredbom člana 13. Zakona o budžetu Republike Srbije za 2011. godinu bilo je propisano da se neće vršiti obračun i isplata prema Odluci o primeni Opšteg kolektivnog ugovora na sve poslodavce na teritoriji Republike Srbije i Aneksa I Opšteg kolektivnog ugovora („Službeni glasnik RS“, broj 104/08) kao ni obračun i isplata božićnih i drugih vrsta nagrada i bonusa predviđenih posebnim i pojedinačnim kolektivnim ugovorima za direktne i indirektne korisnike sredstava budžeta Republike Srbije, budžeta lokalne vlasti i organizacija za obavezno socijalno osiguranje, osim jubilarnih nagrada za zaposlene koji su to pravo stekli u 2011. godini.
Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilan je zaključak drugostepenog suda da je zahtev tužilja za isplatu jubilarne nagrade u konkretnom slučaju neosnovan. Zakon daje mogućnost, ali ne ustanovljava obavezu poslodavca da utvrdi pravo zaposlenog na isplatu jubilarne nagrade, što znači da je reč o pravu koje poslodavac može ali ne mora da prizna zaposlenom. Pravo na jubilarnu nagradu ne ostvaruje se automatski samim navršavanjem potrebnog broja godina radnog staža zaposlenog, već mora da postoji opšti akt ili ugovor o radu kojim je propisano ovo pravo. Činjenica, da je na sednici privremenog Upravnog odbora tužene, održanoj 29.04.2014. godine, pod tačkom 3. zapisnika, konstatovano da su u izmenjenom finansijskom planu planirana sredstva i za isplatu jubilarnih nagrada za 2011, 2012. i 2013. godinu, ne predstavlja garanciju da će biti i isplaćena, jer ta sredstva nisu tada i obezbeđena, te se stoga nisu stekli uslovi za isplatu jubilarne nagrade.
S obzirom na izneto, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci presude.
Predsednik veća – sudija
Katarina Manojlović Andrić, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
