Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 1563/2021
05.11.2021. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Katarine Manojlović Andrić, predsednika veća, Gordane Džakula i Slađane Nakić Momirović, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Milica Radivojević, advokat iz ..., protiv tuženog „Proleter“ AD Fabrika čarapa Ivanjica, čiji je punomoćnik Ivan Ćalović, advokat iz ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanja na rad, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 412/20 od 03.12.2020. godine, u sednici održanoj 05.11.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 412/20 od 03.12.2020. godine.

ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Ivanjici P1 3/19 od 10.10.2019. godine, usvojen je tužbeni zahtev tužioca, poništeno kao nezakonito rešenje tuženog broj 511/1255 od 07.12.2018. godine i tuženi obavezan da tužioca vrati na rad u roku od osam dana od dana prijema prepisa presude. Istom presudom obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 52.500,00 dinara u roku od osam dana od dana prijema prepisa presude, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti odluke do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 412/20 od 03.12.2020. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14) – u daljem tekstu: ZPP i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sa višom stručnom spremom i zvanjem ..., zaključio sa tuženim ugovor o radu dana 03.03.2009. godine, kojim je raspoređen na poslove ... . Tuženi je tužiocu 07.03.2017. godine uručio obaveštenje radi zaključivanja aneksa ugovora o radu, bez zavodnog broja. Ponuđenim aneksom ugovora o radu izmenjen je ugovor o radu u pogledu koeficijenta obračuna zarade tako što je koeficijent smanjen sa 2,50 na 1,9. Tužilac je obavezan da se o ponudi izjasni u roku od osam dana od dana prijema, a u obaveštenju je navedeno da ukoliko se ne izjasni u ostavljenom roku, smatraće se da je odbio ponudu za zaključenje ugovora o radu, zbog čega će biti ispunjeni uslovi za otkaz ugovora o radu tužiocu, te da ukoliko prihvati ponudu za zaključenje aneksa ugovora o radu, tužilac zadržava pravo da pred nadležnim sudom u zakonskom roku osporava zakonitost tog aneksa. Tužilac je odbio da potpiše ponuđeni aneks ugovora o radu i nepotpisan primerak vratio tuženom. Od tada je sve do 07.12.2018. godine tužilac nastavio da radi na istim poslovima i zadacima na kojima je radio od zasnivanja radnog odnosa, s tim što je od marta 2017. godine primao zaradu po koeficijentu iz predloženog aneksa ugovora o radu koji nije potpisao. Osporenim rešenjem broj .../... od 07.12.2018. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu, a kao razlog za otkaz je navedeno odbijanje tužioca da se izjasni na dostavljenu ponudu od 07.03.2017. godine za zaključenje aneksa ugovora o radu.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu poništili i obavezali tuženog da tužioca vrati na rad.

Odredbom člana 171. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05... 75/14) propisano je da poslodavac može zaposlenom da ponudi izmenu ugovorenih uslova rada (u daljem tekstu: aneks ugovora): radi premeštaja na drugi odgovarajući posao, zbog potrebe procesa i organizacije rada (tačka 1); radi premeštaja u drugo mesto rada kod istog poslodavca, u skladu sa članom 173. ovog zakona (tačka 2); radi upućivanjana na rad na odgovarajući posao kod drugog poslodavca, u skladu sa članom 174. ovog zakona (tačka 3); ako je zaposlenom koji je višak obezbedio ostvarivanje prava iz člana 155. stav 1. tačka 5) ovog zakona (tačka 4); radi promene elemenata za utvrđivanje osnovne zarade, radnog učinka, naknade zarade, uvećane zarade i drugih primanja zaposlenog koji su sadržani u ugovoru o radu u skladu sa članom 33. stav 1. tačka 11) ovog zakona (tačka 5); u drugim slučajevima utvrđenim zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu (tačka 6).

Prema odredbi člana 172. Zakona o radu, uz aneks ugovora o radu (u daljem tekstu: aneks ugovora) poslodavac je dužan da zaposlenom dostavi pismeno obaveštenje koje sadrži: razloge za ponuđeni aneks ugovora, rok u kome zaposleni treba da se izjasni koji ne može biti kraći od osam radnih dana i pravne posledice koje mogu da nastanu nepotpisivanjem aneksa ugovora (stav 1); ako zaposleni potpiše aneks ugovora u ostavljenom roku, zadržava pravo da pred nadležnim sudom osporava zakonitost tog aneksa (stav 2); zaposleni koje odbije ponudu aneksa ugovora u ostavljenom roku, zadržava pravo da u sudskom postupku povodom otkaza ugovora o radu u smislu člana 179. stav 5. tačka 2) ovog zakona osporava zakonitost aneksa ugovora (stav 3); smatra se da je zaposleni odbio ponudu aneksa ugovora ako ne potpiše aneks ugovora u roku iz stava 1. ovog člana.

Iz navedenih zakonskih odredbi proizlazi da Zakon o radu ne sadrži odredbu o vremenskom roku u kome poslodavac mora doneti rešenje o prestanku radnog odnosa zaposlenom usled odbijanja zaposlenog da zaključi ponuđeni aneks ugovora o radu. Međutim, kako je tuženi tužiocu otkazao ugovor o radu po isteku više od godinu i po dana od kada je zaposleni odbio da zaključi ponuđeni aneks ugovora o radu, pravilna je ocena nižestepenih sudova da je osporeno rešenje nezakonito. Naime, iz Zakona o radnim odnosima proizlazi da su, u duhu tog zakona, svi rokovi propisani ugovorom o radu kratki. Stoga je rok od više od godinu i po dana, po pravilnoj oceni nižestepenih sudova, neprimeren, a neograničeno trajanje zakonskog roka za otkaz ugovora o radu bi pogodovalo interesima koji su nespojivi sa ciljem i svrhom zbog koga su rokovi propisani, što bi dovelo do narušavanja pravne sigurnosti u radnopravnim odnosima. Pored toga, po pravilnoj oceni drugostepenog suda aneks ugovora o radu se i donosi zbog promenjenih okolnosti koje postoje u trenutku njegovog predlaganja, pa ostavljanje tužioca da radi u periodu dužem od godinu i po dana nakon odbijanja ponude da zaključi aneks, jasno govori o potrebi poslodavca za radom zaposlenog.

Prema tome, u konkretnom slučaju, i po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu bili ispunjeni uslovi iz člana 179. stav 5. tačka 2) Zakona o radu za otkaz ugovora o radu tužiocu.

S obzirom na to da je prestanak radnog odnosa tužioca nezakonit, osnovan je i tužiočev zahtev za reintegraciju na osnovu člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Imajući u vidu sve izloženo, Vrhovni kasacioni sud je našao da reviziju treba odbiti kao neosnovanu, pa je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Kako je revizija tuženog odbijena kao neosnovana, odbijen je i njegov zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, pa je na osnovu čl. 153. i 154. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.