Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku i našao da je revizija tuženog neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su bili zaposleni kod tuženog do 30.12.2016. godine, kada im je radni odnos prestao po osnovu sporazuma o prestanku radnog odnosa od 16.12.2016. godine, na osnovu člana 177. stav 1. Zakona o radu. Članom 3. navedenih sporazuma predviđeno je da se poslodavac obavezuje da zaposlenima isplati stimulativnu naknadu u neto iznosima prema Odluci o prihvatanju prijave zaposlenog za sporazumni prestanak radnog odnosa uz isplatu stimulativne naknade od 24.11.2016. godine. Za svakog od tužilaca određen je različit iznos stimulativne naknade. Tužiocima su na osnovu Odluke od 12.03.2014. godine, isplaćeni iznosi od 68.133,70 dinara, na ime zajma, uz potpis da su saglasni sa odlukom. Prema članu 4. navedenih sporazuma o prestanku radnog odnosa, tužioci su bili u obavezi da sve dospele i nedospele novačane obaveze koje su imali prema poslodavcu naknade prilikom isplate stimulativne naknade, tako što će se ista umanjiti za iznos tih novčanih obaveza. Kako isplaćeni iznos zajma tužioci nisu vratili tuženom do prestanka radnog odnosa, tuženi je obračunate stimulativne naknade isplatio tužiocima u umanjenom iznosu, saglasno članu 5. stav 1. Protokola o isplati zajma, člana 4. Odluke o isplati zajma i člana 4. sporazuma. Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je odbio tužbene zahteve tužilaca smatrajući da su se tužioci u sporazumu saglasili da im tuženi po prestanku radnog odnosa odbije navedeni iznos po osnovu zajma koji im je odobren i isplaćen saglasno odredbi člana 4. navedenih sporazuma.

Drugostepeni sud je usvajajući žalbu tužioca zaključio da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, zbog čega je preinačio presudu i usvojio tužbeni zahtev. Po stanovištu tog suda, stimulativna naknada prema pravilu iz člana 105. stav 3. Zakona o radu, ne smatra se zaradom, pa poslodavac nije imao ovlašćenja da svoje novčano potraživanje prema zaposlenom naplati obustavljanjem od otpremnine, čak i kada je za to zaposleni dao pristanak u pismenoj formi, bez obzira i nezavisno od činjenice što ova naknada ne predstavlja otpremninu zbog odlaska u penziju, već takozvanu stimulativnu naknadu pri prestanku radnog odnosa.

Neosnovano se revizijom tuženog ukazuje da je pobijana presuda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 123. stav 1. Zakona o radu, poslodavac može novčano potraživanje prema zaposlenom naplatiti obustavljanjem od njegove zarade samo na osnovu pravnosnažne odluke suda, u slučajevima utvrđenim zakonom ili uz pristanak zaposlenog. Saglasno članu 105. stav 3. navedenog zakona, otpremnina isplaćena u skladu sa članom 158. tog zakona ne smatra se zaradom.

S obzirom na izloženo, tuženi je iznos odobrenog zajma mogao, uz pristanak tužilaca, odbiti samo od njihove zarade, ali ne i stimulativne naknade. Suprotno navodima revizije, stimulativna naknada ima karakter otpremnine, jer je tužiocima isplaćena na osnovu sporazuma o prestanku radnog odnosa, zaključenog u cilju sprovođenja plana optimizacije (smanjenja) broja zaposlenih. Takve naknade tužioci nisu mogli da se odreknu (član 60. stav 4. Ustava Republike Srbije), pa zato izjave od 12.03.2014. godine i član 4. sporazuma o prestanku radnog odnosa od 16.12.2016. godine, čijim potpisivanjem su se tužioci saglasili da se iznos zajma odbije od stimulativne naknade, ne mogu proizvoditi pravno dejstvo. To dalje znači da tuženi, tek nakon isplate stimulativne naknade, ima mogućnost da tužbom ili na drugi način od tužilaca potražuje isplatu zajma, ali ni u kom slučaju ne može po tom osnovu umanjiti njihovu otpremninu.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odluka sadržana u drugom stavu izreke doneta je na osnovu člana 165. stav 1. u vezi člana 154. ZPP, a imajući u vidu da tuženi nije uspeo u postupku po reviziji.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić