U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Branislava Bosiljkovića, Božidara Vujičića, Vesne Popović i Biserke Živanović, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilaca AA i BB, obojica iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Marina Perić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, MUP, koju zastupa Državno pravobranilaštvo iz Beograda, Odeljenje u Subotici, radi isplate, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3057/18 od 05.12.2018. godine, u sednici veća održanoj dana 27.06.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužilaca u delu kojim je izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3057/18 od 05.12.2018. godine u stavu trećem izreke, kao o izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužilaca u delu kojim je izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3057/18 od 05.12.2018. godine u stavu trećem izreke.

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilaca u delu kojim je izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3057/18 od 05.12.2018. godine u stavu prvom izreke.

ODBIJA SE zahtev tužene za naknadu troškova postupka po reviziji.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Somboru P1 137/17 od 12.09.2018. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilaca. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocima za period od 01.02.2014. godine do 31.08.2014. godine isplati na ime razlike od isplaćene do pripadajuće osnovne zarade i to: tužiocu AA iznos od 16.122,85 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16.03.2018. godine do isplate i na ime obračunate zakonske zatezne kamate iznos od 7.861,97 dinara i tužiocu BB iznos od 15.931,53 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16.03.2018. godine do isplate i na ime obračunate zakonske zatezne kamate iznos od 7.768,38 dinara. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocima isplati na ime zakonske zatezne kamate na iznose naknade za dolazak i odlazak sa rada koji su isplaćeni nakon dospelosti, a za period od 01.03.2014. godine do 01.02.2017. godine i to: tužiocu AA iznos od 19.054,88 dinara i tužiocu BB iznos od 4.818,85 dinara. Stavom četvrtim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilaca u delu kojim su tražili da se obaveže tužena da im na ime razlike između neisplaćene i pripadajuće zarade za rad u smenama za period od 01.02.2014. godine do 01.02.2016. godine isplati i to: tužiocu AA iznos od 164.753,87 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16.03.2018. godine do isplate i na ime obračunate zakonske zatezne kamate iznos od 61.901,64 dinara i tužiocu BB iznos od 161.793,47 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16.03.2018. godine do isplate i na ime obračunate zakonske zatezne kamate iznos od 60.771,80 dinara. Stavom petim izreke, obavezana je tužena da tužiocima na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 123.863,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti odluke do isplate, u roku od 8 dana od prijema presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3057/18 od 05.12.2018. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Somboru P1 137/17 od 12.09.2018. godine u stavu drugom izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilaca u delu kojim su tražili da se obaveže tužena da im na ime razlike između isplaćene i pripadajuće osnovne zarade za period od 01.02.2014. godine do 31.08.2014. godine isplati iznose sa zakonskom zateznom kamatom, sve bliže navedeno u tom stavu izreke presude. Stavom drugim izreke, žalba tužene je odbijena u preostalom delu i potvrđena ožalbena presuda u stavu trećem izreke. Stavom trećim izreke, odbijena je žalba tužilaca i potvrđena ožalbena presuda u stavu četvrtom izreke. Stavom četvrtim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka tako što je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. Stavom petim izreke, obavezani su tužioci da tuženoj na ime troškova žalbenog postupka isplate 12.000,00 dinara u roku od 15 dana.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, s tim što su predložili da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku, a radi ujednačavanja sudske prakse.

Tužena je blagovremeno podnela odgovor na reviziju tužilaca.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije tužilaca u delu kojim je izjavljena protiv odluke sadržane u stavu trećem izreke presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3057/18 od 05.12.2018. godine, na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18 – u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da nema mesta odlučivanju o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj na osnovu odredbe člana 404. stav 1. ZPP, s obzirom na to da ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao ni potreba novog tumačenja prava, imajući u vidu i stav izražen u brojnim presudama ovog suda. Naime, pravilno se u nižestepenim presudama zaključuje da tužbeni zahtev za isplatu razlike uvećane zarade po osnovu smenskog rada, obračunate uz uvećanje od 28,6 % od osnovne plate, nije osnovan jer je tužiocima, saglasno članu 147a Zakona o policiji i Pravilniku o platama zaposlenih u MUP-u, smenski rad vrednovan kroz dodatni koeficijent.

Iz iznetih razloga, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije tužilaca u delu kojim je izjavljena protiv odluke sadržane u stavu trećem izreke drugostepene presude, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Prema članu 441. ZPP, revizija je uvek dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Ukoliko se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, u ovoj vrsti sporova, dozvoljenost revizije se ocenjuje na osnovu člana 403. stav 3. ZPP, prema kom članu revizija nije dozvoljena ukoliko vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate podneta je Osnovnom sudu u Somboru dana 14.03.2017. godine, s tim da je podneskom tužilaca od 07.05.2018. godine preinačena tužba povećanjem tužbenog zahteva, a vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude iznosi 164.753,87 dinara (budući da se radi o formalnom suparničarstvu, to je najveća pojedinačno opredeljena vrednost tužbenog zahteva za isplatu naknade na ime razlike između neisplaćene i pripadajuće zarade za rad u smenama).

Kako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preinačenja tužbe, revizija tužilaca u navedenom delu nije dozvoljena u smislu odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 413. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući pobijanu drugostepenu presudu u stavu prvom izreke u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tužilaca nije osnovana.

Drugostepena presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Neosnovan je revizijski navod da je pobijana presuda doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 2. i 8. ZPP. Drugostepeni sud je postupao u okviru svoje nadležnosti. Presuda je zasnovana na činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku na koje je drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su u periodu od 01.02.2014. godine do 31.08.2014. godine bili u radnom odnosu kod tužene u Odeljenju za vanredne situacije u ... . Prema nalazu i mišljenju veštaka ekonomsko- finansijske struke, tužiocima je za sporni period zarada isplaćivana po osnovicama: za period od oktobra 2013. godine do marta 2014. godine 26.153,21 dinara, a od aprila do oktobra 2014. godine 26.283,98 dinara, dok je 75% prosečne zarade po zaposlenom u spornom periodu je iznosilo 27.765,00 dinara, te razlika između tako utvrđene osnovice i isplaćene osnovice rezultira da su tužiocima u spornom periodu manje obračunate zarade i to: tužiocu AA u iznosu od 16.122,85 dinara sa obračunatom zakonskom zateznom kamatom u iznosu od 7.861,97 dinara, a tužiocu BB u iznosu od 15.931,53 dinara sa obračunatom zakonskom zateznom kamatom u iznosu od 7.768,38 dinara.

Na osnovu ovako utvrđenih činjenica, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilaca. Zaključio je da tužiocima u utuženom periodu, saglasno članu 23. stav 1. posebnog Kolektivnog ugovora za policijske službenike, pripada osnovica za obračun plate koja ne može biti niža od 75% od prosečne zarade po zaposlenom u privredi RS isplaćene u mesecu koji prethodi mesecu u kojem se utvrđuje osnovica, jer je u budžetu Republike Srbije za 2013. i 2014. godinu preostalo nerealizovanih sredstava namenjenih za plate i dodatke i zaposlenima u javnom sektoru.

Nasuprot stanovištu prvostepenog suda, drugostepeni sud je preinačujući prvostepenu presudu u tom delu odbio tužbeni zahtev tužilaca radi isplate razlike između isplaćene i pripadajuće osnovne plate za period od 01.02.2014. godine do 31.08.2014. godine, uključujući i obračunate iznose zakonske zatezne kamate. Po nalaženju tog suda, Kolektivnim ugovorom ne može se utvrđivati osnovica za obračun plate policijskih službenika ukoliko to nije zakonom propisano, u smislu člana 56. Zakona o budžetskom sistemu, tako da obaveze koje preuzimaju direktni ili indirektni korisnici budžeta moraju odgovarati aproprijaciji koja im je odobrena za tu namenu u toj budžetskoj godini saglasno članu 54. tog zakona. U odsustvu dokaza da je tuženoj odobrena isplata iz sredstava budžeta po traženoj osnovici za plate policijskih službenika u spornom periodu, tužbeni zahtev po osnovu razlike isplaćene plate do pripadajuće u iznosima utvrđenim veštačenjem je neosnovan.

Neosnovano je ukazivanje revidenata na pogrešnu primenu materijalnog prava od strane drugostepenog suda i da je tužiocima povređeno pravo predviđeno članom 8. stav 2. Zakona o radu, da se opštim aktom mogu utvrditi veća prava i povoljniji uslovi rada od utvrđenih zakonom. Član 23. stav 1. posebnog Kolektivnog ugovora propisuje najnižu osnovicu za obračun plata policijskih službenika u visini od 75% od prosečne mesečne zarade po zaposlenom u privredi Republike Srbije, pod uslovom da odobrena sredstva u budžetu namenjena za plate omogućavaju utvrđivanje takve osnovice. U suprotnom, Vlada Republike Srbije može utvrditi nižu osnovicu za obračun plata policijskih službenika u skladu sa odobrenim sredstvima u visini osnovice određene za profesionalna vojna lica. Postojanje u budžetu neutrošenih sredstava za plate ne znači da je ispunjen uslov za obračun osnovice, u smislu člana 23. stav 1. posebnog Kolektivnog ugovora. Ovo sa razloga što se preostala sredstva odnose na sve zaposlene u javnom sektoru, te imajući u vidu visinu izdataka potrebnih da se svim policijskim službenicima osnovica za obračun plata odredi na isti način. Stoga je pravilno drugostepeni sud primenio odredbe Zakona o budžetskom sistemu koji propisuje da se direktni i indirektni korisnici budžeta moraju kretati u okviru granica odobrenih sredstava za odgovarajuću namenu. Navedeno nije u suprotnosti ni sa odredbom Posebnog kolektivnog ugovora o određivanju minimalne osnovice za obračun plata policijskih službenika koja se primenjuje pod uslovom da odobrena sredstva u budžetu to omogućavaju.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. ZPP odbio u tom delu reviziju tužilaca kao neosnovanu.

Vrhovni kasacioni sud je, primenom odredbe člana 154. stav 1. ZPP, odbio zahtev tužene za naknadu troškova revizijskog postupka, jer okolnosti ovog slučaja nisu iziskivale sastavljanje odgovora na reviziju, te je odlučio kao u četvrtom stavu izreke.

Predsednik veća-sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić