U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u pravnoj stvari tužilje S.R. iz V.P., Ul. … br…., čiji je punomoćnik R.D., advokat iz Ž., protiv tuženog H. B. a.d. iz B., Ul. … br. …, čiji je punomoćnik V.S., advokat iz B., radi poništaja rešenja, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1614/2014 od 08.08.2014. godine, u sednici veća održanoj 16.09.2015. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1614/2014 od 08.08.2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Velikoj Plani P1 851/13 od 23.01.2014. godine, stavom prvim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da sud poništi rešenje tuženog o prestanku radnog odnosa, bez broja, od 25.06.2012. godine i da naloži tuženom da je vrati na radno mesto sobarice ili drugo odgovarajuće radno mesto u skladu sa školskom spremom i Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova tuženog. Stavom drugim izreke obavezana je tužilja da tuženom naknadi troškove postupka od 167.250,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1614/14 od 08.08.2014. godine žalba tužilje je odbijena kao neosnovana i prvostepena presuda potvrđena.

Protiv pravosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužilja je izjavila reviziju zbog bitne povrede parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o reviziji u smislu člana 408. ZPP-a („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14) Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka pazi po službenoj dužnosti. Nije učinjena ni bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. navedenog zakona na koju se u reviziji ukazuje, jer pobijana odluka sadrži jasne i potpune razloge o odlučnim činjenicama, koje nisu u suprotnosti sa izvedenim dokazima.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila kod tuženog u radnom odnosu na neodređeno vreme na poslovima sobarice. Zahtevom od 06.06.2012. godine tužilja je tražila od tuženog da joj odobri sporazumni prestanak radnog odnosa sa 25.06.2012. godine. Istovremeno tužilja je tražila da joj se odobri korišćenje godišnjeg odmora. Tuženi se saglasio sa oba zahteva, pa je tužilja započela korišćenje godišnjeg odmora koji je trebalo da koristi do 25.06.2012. godine. Dok se nalazila na godišnjem odmoru, tuženi je tužilji uputio pisano obaveštenje o pravima po osnovu nezaposlenosti i tekst sporazuma o prestanku radnog odnosa, koji je bio overen pečatom tuženog i potpisan od direktora M.K., a u kome je 25.06.2012. godine bio označen kao dan prestanka radnog odnosa. Međutim, tužilja je odbila da potpiše sporazum o prestanku radnog odnosa, pa je tuženi 25.06.2012. godine doneo sporno rešenje kojim je tužilji otkazao ugovor o radu na osnovu člana 178. Zakona o radu i utvrdio da joj prestaje radni odnos 25.06.2012. godine, zbog date pismene izjave da želi raskid radnog odnosa.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev.

Članom 177. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05 i 54/09) propisano je da radni odnos može da prestane na osnovu pisanog sporazuma poslodavca i zaposlenog (stav 1); pre potpisivanja sporazuma, poslodavac je dužan da zaposlenog pisanim putem obavesti o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti (stav 2). Članom 178. Zakona o radu propisano je da zaposleni ima pravo da poslodavcu otkaže ugovor o radu (stav 1); otkaz ugovora o radu zaposleni dostavlja poslodavcu u pisanom obliku, najmanje 15 dana pre dana koji je zaposleni naveo kao dan prestanka radnog odnosa.

U konkretnom slučaju tužilja je inicirala zaključivanje sporazuma o prestanku radnog odnosa podnošenjem zahteva 06.06.2012. godine, što je tuženi prihvatio i svoju saglasnost iskazao na sačinjenom tekstu sporazuma – potpisom direktora M.K. i overom pečatom tuženog. Sporazum je dostavljen tužilji zajedno sa posebnim obaveštenjem u smislu stava 2. člana 177. Zakona o radu za vreme dok se nalazila na godišnjem odmoru. Kako je tužilja odbila da potpiše sporazum o prestanku radnog odnosa, tuženi je doneo sporno rešenje 25.06.2012. godine u kome je naveo da tužilji prestaje radni odnos tog dana na osnovu člana 178. Zakona o radu. Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog kasacionog suda tužilji je pravilno spornim rešenjem utvrđen prestanak radnog odnosa sa 25.06.2012. godine, ali je do prestanka radnog odnosa došlo na osnovu člana 177. Zakona o radu, a ne člana 178. istog zakona koji je pogrešno naveden u spornom rešenju.

Naime, sporazum o prestanku radnog odnosa je obično jedan akt koji potpisuju zaposleni i poslodavac, ali ga mogu činiti i dva: ponuda (predlog) sa potpisom jedne strane i prihvatanje ponude (predloga) sa potpisom druge strane, pa osnov za prestanak radnog odnosa nastaje kad je saglasnost postignuta. Sporazumni prestanak radnog odnosa treba razlikovati od otkaza ugovora o radu po izjavi zaposlenog i konverzija ovih osnova nije moguća, jer je reč o samostalnim osnovima za prestanak radnog odnosa. Otkaz ugovora o radu po izjavi zaposlenog je jednostrani pravni akt, koji proizvodi pravno dejstvo od momenta kada dospe do poslodavca, pri čemu sama izjava konstituiše prestanak radnog odnosa. Sporazumni prestanak radnog odnosa je dvostran pravni akt (posao) i kada ga potpišu zaposleni i poslodavac proizvodi pravno dejstvo od trenutka potpisivanja, pa ako nema dokaza da je prilikom njegovog zaključivanja bilo mana u volji, onda nisu ispunjeni uslovi za poništaj istog primenom instituta relativne ništavosti ugovora (član 111-117 Zakona o obligacionim odnosima).

U ovom slučaju u momentu kada je tuženi prihvatio zahtev tužilje i tu saglasnost manifestovao stavljanjem potpisa na sačinjeni akt – sporazum, došlo je do prestanka radnog odnosa tužilje, zato što je ta postignuta saglasnost volja konstituisala prestanak radnog odnosa. Stoga je osnov za prestanak radnog odnosa sporazum (sadržan u dva akta) zaključen u smislu člana 177. Zakona o radu između tužilje i tuženog, pa zbog tog konstitutivnog karaktera sporazuma, sporno rešenje od 25.06.2012. godine je deklaratorno i nije relevantna okolnost što je u njemu tuženi naveo član 178. Zakona o radu.

Neosnovano je revizijsko ukazivanje da volja tužilje nije bila slobodna, zato što to nije dokazano, a okolnost da se tužilja, posle iskorišćenog godišnjeg odmora, javila tuženom na rad nije relevantna, jer je sporazum o prestanku radnog odnosa tada već bio zaključen i tužilja ga nije mogla jednostrano raskinuti, što je utvrđeno i pravilno ocenjeno u nižestepenim odlukama.

Iz navedenih razloga Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci presude na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.