Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbe članova 403. stav 2. tačka 2. i člana 404. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), pa je našao da revizija tuženog nije osnovana (u odnosu na preinačujući deo).

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nema propusta u primeni odredaba ZPP, pri čemu drugostepena presuda sadrži ocenu svih žalbenih navoda koji su od odlučnog značaja.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je 23.01.2016. godine zasnovala radni odnos kod tuženog na određeno vreme do 29.02.2016. godine, na radnom mestu kasira, da je raspoređena na Odeljenje delikatesa, da je prošla obuku za rad na navedenom odeljenju i rad na salamoreznici, da ju je obučila koleginica koja je prethodno obavljala rad na istom odeljenju, kao i da tuženi nije dostavio pisanu dokumentaciju o prođenoj obuci tužilje. U objektu tuženog na Odeljenju pekare 23.02.2016. godine održana je prezentacija – obuka zaposlenih za pečenje peciva i upoznavanje sa sistemom rada peći, koju obuku je prema nalogu poslovođe morala da prođe i tužilja. Tužilja je napustila obuku i otišla da usluži kupca, koji je došao na Odeljenje delikatesa, i prilikom sečenja salame na salamoreznici zbog žurbe i pozivanja osobe koja je držala prezentaciju upućenog tužilji, tužilji je (iako je imala jednokratnu rukavicu na ruci) skliznula ruka sa salame i mašina joj je uhvatila palac desne ruke. Mašina za sečenje je bila u ispravnom stanju. Od zaštitnih sredstava za korišćenje mašine za sečenje preporučeno je da se koristi metalna rukavica (koja se koristi na Odeljenju mesare), ali ista nije bila obezbeđena na Odeljenju delikatesa jer salamoreznica ima graničnike koji se koriste za zaštitu ruku, kao i zbog toga što je ista nezgodna za rukovanje. Usled zadobijene povrede koja je okarakterisana kao laka telesna povreda, tužilja je trpela fizičke bolove i strah, u intezitetu i trajanju utvrđenim nalazima veštaka.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužilje delimično osnovan, ocenivši da je tužilja pretrpela povredu na radu za koju je odgovoran tuženi kao poslodavac, te je primenom odredaba članova 80. i 164. Zakona o radu, člana 9. stav 1. Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu i članova 155, 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima, obavezao tuženog da tužilji naknadi nematerijalnu štetu (bliže navedenu u izreci prvostepene presude), a prilikom odmeravanja visine naknade nematerijalne štete sud je imao u vidu intezitet i trajanje fizičkih bolova u skladu sa odredbom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, kao i doprinos tužilje nastaloj šteti. Drugostepeni sud je prihvatio stanovište prvostepenog suda u pogledu odgovornosti tuženog i doprinosa tužilje nastaloj šteti i preinačio prvostepenu presudu, pa je u skladu sa odredbom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, imajući u vidu intezitet i trajanje fizičkih bolova i straha koji su nastupili kod tužilje usled povređivanja, obavezao tuženog na iznose dosuđene drugostepnom presudom.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda odluka drugostepenog suda je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 164. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05...75/14) propisano je da ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu i u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu naknadi štetu, u skladu sa zakonom i opštim aktom. Saglasno navedenom, poslodavac odgovara za štetu koju zaposleni pretrpi na radu i u vezi sa radom po opštim načelima odgovornosti, a osnov za naknadu štete zbog povrede prava zaposlenog je pretpostavljena krivica poslodavca. Uslovi odgovornosti su: da je zaposleni pretrepeo štetu, da je šteta prouzrokovana na radu ili u vezi sa radom i da ne postoje razlozi za isključenje odgovornosti poslodavca. Povredom na radu smatra se povreda zaposlenog koja se dogodi u prostornoj, vremenskoj i uzročnoj povezanosti sa obavljanjem posla, a koja je prouzrokovana neposrednim i kratkotrajnim mehaničkim, fizičkim ili hemijskim dejstvom, naglim promenama položaja tela, iznenadnim opterećenjem tela ili drugim promenama fiziološkog stanja organizma, kao i povreda koju zaposleni pretrpi pri obavljanju posla na koji nije raspoređen ali ga obavlja u interesu poslodavca. Odgovornost poslodavca za naknadu štete zaposlenog zbog povrede na radu zavisi od osnova i uslova odgovornosti. Osnov odgovornosti je krivica poslodavca za štetnu radnju ili propuštanje preduzimanja radnje, rizik od opasne stvari čiji je imalac poslodavac ili rizik od obavljanja opasne delatnosti kojom se poslodavac bavi. Krivica poslodavca se pretpostavlja, a pošto se radi o oborivoj pretpostavci poslodavac može dokazivati da je šteta nastala bez njegove krivice, a što u konkrtnom slučaju ovde tuženi poslodavac nije dokazao.

Odredbom člana 173. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da šteta nastala u vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnošću smatra se da potiče od te stvari, odnosno delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete, a članom 174. istog zakona propisano je da za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njom bavi. Prema propisima o bezbednosti i zdravlju na radu poslodavac je dužan da rad organizuje i mere zaštite na radu sprovede tako da zaposleni uz normalnu pažnju može da obavlja rad bez opasnosti po svoj život i zdravlje. Propuštanje ove dužnosti povlači odgovornost poslodavca za štetu koja zaposlenom usled toga nastane. Navedenoj obavezi odgovara pravo zaposlenog na bezbednost i zaštitu života i zdravlja na radu. Saglasno navedenom, zaposleni ima pravo na bezbednost i zaštitu zdravlja na radu, u skladu sa zakonom, a poslodavac je dužan da organizuje rad kojim se obezbeđuje zaštita života i zdravlja zaposlenih, u skladu sa posebnim zakonom i drugim propisima.

U konkretnom slučaju, tužilja je 23.02.2016. godine (kada se povredila) na Odeljenju pekare prisustvovala prezentaciji – obuci zaposlenih za pečenje peciva i upoznavanje sa sistemom rada peći, koju obuku je prema nalogu poslovođe morala da prođe, da je napustila obuku i otišla da usluži kupca koji je došao na Odeljenje delikatesa, da joj je prilikom sečenja salame na salamoreznici, zbog žurbe i pozivanja osobe koja je držala prezentaciju upućenog tužilji, tužilji je (iako je imala jednokratnu rukavicu na ruci) skliznula ruka sa salame i mašina joj je uhvatila palac desne ruke. Tužilja je pre otpočinjanja rada na salamoreznici obučena za rad na istoj od strane iskusnije koleginice, ali tuženi nije dokazao koji je obim i kvalitet navedene praktične obuke niti je dokazao da je tužilja nepravilno postupala prilikom sečenja. Imajući u vidu navedeno, kao i činjenicu da je od zaštitnih sredstava za korišćenje salamoreznice preporučeno da se koristi metalna rukavica (koja predstavlja dodatno obezbeđenje sigurnosti rada na salamoreznici), te da ista nije bila obezbeđena na Odeljenju delikatesa, a čijim korišćenjem se povređivanje moglo izbeći, to se upravo u napred iznetom ogleda uzročno-posledična veza između upotrebe opasne stvari i nastale štete. Kako tuženi nije postupio na odgovarajući način, odnosno propustio je da osigura bezbedne uslove za rad zaposlenih, u smislu obaveze iz člana 9. stav 1. Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu, a način povređivanja i okolnosti pod kojima je došlo do povređivanja tužilje ne vode oslobađanju od odgovornosti tuženog, u smislu člana 177. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, to su nižestepeni sudovi pravilnom primenom materijalnog prava obavezali tuženog da tužilji naknadi nematerijalnu štetu. Pri tom pravilno zaključivši da postoji podjednak doprinos tužilje nastaloj šteti, zbog čega tužilja ima pravo na srazmerno smanjenu naknadu štete u smislu odredbe člana 205, u vezi člana 192. Zakona o obligacionim odnosima. Stoga su neosnovani revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Visina naknade za pretrpljene vidove nematerijalne štete je pravilno odmerena u skladu odredbom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima. Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da sve okolnosti slučaja, posebno intenzitet i trajanje fizičkih bolova i straha, opravdavaju dosuđivanje pravične naknade, pri čemu je drugostepeni sud vodio računa i o tome da naknada bude adekvatna značaju povređenog dobra, cilju kome služi te prirodi i društvenoj svrsi obeštećenja, a imao je u vidu i doprinos tužilje nastaloj šteti.

Pravilno je odlučeno i o naknadi troškova postupka na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP.

Kako se revizijom ponavljaju žalbeni razlozi o kojima se izjasnio drugostepeni sud dajući argumente koje prihvata i Vrhovni kasacioni sud, na osnovu člana 414. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. stav 2. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tuženog izjavljenoj protiv stava trećeg izreke drugostepene presude kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. stav 1. ZPP. Naime, u konkretnom slučaju radi o parnici radi naknade štete u kojima odluka o osnovanosti tužbenog zahteva i primena materijalnog prava zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja u svakom konkretnom slučaju. Ukazivanje u reviziji na drugačiju odluku nižestepenih sudova, ne ukazuje nužno i na drugačiji pravni stav izražen u toj odluci, jer pravilna primena prava u sporovima sa tužbenim zahtevom kao u ovoj pravnoj stvari, zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja. Na osnovu navedenog odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog izjavljena protiv stava trećeg izreke drugostepene presude nije dozvoljena.

Naime, odredbom člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi naknade štete podneta je 12.12.2017. godine, a vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude je 30.000,00 dinara, što, prema srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, predstavlja dinarsku protiv-vrednost ispod 40.000 evra.

Imajući u vidu da se radi o imovinsko-pravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje, u kome pobijana vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to je Vrhovni kasacioni sud našao da je revizija tužilje izjavljena protiv stava prvog izreke drugostepene presude nedozvoljena.

Na osnovu člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić