Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 448/15 od 29.04.2015. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojena žalba tuženog i prvostepena presuda preinačena u usvajajućem delu tako što je odbijen tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete u ukupnom iznosu od 120.000,00 dinara, kao i zahtev tužioca za naknadu troškova postupka, dok je žalba tužioca odbijena i prvostepena presuda potvrđena u odbijajućem delu. Stavom drugim izreke obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 40.000,00 dinara. Stavom trećim izreke obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 24.200,00 dinara

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i zbog odluke o troškovima parničnog postupka.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP („Sl. glasnik RS“, broj 72/11, 55/14) Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija delimično osnovana, a delimično nedozvoljena.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni drugih bitnih poreda odredaba parničnog postupka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su 04.01.2012. godine, preko omladinske zadruge, zaključile ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova, po osnovu kog je tužilac angažovan na poslovima manipulanta ambalaže. Radio je kao pomoćni radnik i njegov posao je bio da zajedno sa vozačem nosi gajbe, buntove vode i soka, suncobrane, frižider i postolja za suncobrane. Dana 17.01.2012. godine tužilac i vozač D.K. su dobili nalog od tuženog da pokupe suncobrane iz bašte ugostiteljskog objekta C. u Z. i utovare ih na kamion. Najpre su utovarili suncobrane, a zatim je trebalo da utovare i betonska postolja za suncobrane, koja su teška 30-50 kg, a na kojima postoje dve ručke. U bašti navedenog objekta bila je postavljena metalna konstrukcija tende - metalne šipke koje su držale tendu. Kako su betonska postolja za suncobrane teška, tužilac i D.K. su ih nosili zajedno i kretali su se pored metalne konstrukcije tende. Toga dana vreme je bilo prohladno i tmurno, te je tužilac na glavi imao kapuljaču. Dok su nosili postolje za suncobran bili su u pognutom položaju, pogledi su im bili usmereni prema postolju, pa nisu primetili metalnu šipku koja je bila navarena na konstrukciju tende, a koja je bila za oko 30 cm duža od konstrukcije tende i nije bila dovoljno uočljiva, te je tužilac udario desnom stranom glave u nju. Tom prilikom je zadobio laku telesnu povredu u vidu razderotine poglavine desnog slepoočnog predela glave, koja je prilikom zbrinjavanja u Urgentnom centru u Z. ušivena i tužilac je dobio odgovarajuću terapiju. Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka medicinske struke utvrđeni su intenzitet i trajanje pretrpljenih fizičkih bolova i straha tužioca, kao i stepen naruženosti, kao posledica povređivanja.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je na osnovu čl. 4. i 5. Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu i čl. 154., 158. i 200. ZOO delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca, nalazeći da je tuženi odgovoran za nastalu štetu tužiocu.

Apelacioni sud je pobijanom presudom preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu i tužbeni zahtev tužioca u celosti odbio, zaključujući da uzrok povređivanja tužioca nije u vezi sa radom koji je tužilac u konkretnom slučaju obavljao za tuženog, jer je metalna konstrukcija vlasništvo ugostiteljskog objekta, a ne tuženog, te da je do povređivanja došlo zbog toga što tužilac metalnu šipku nije uočio.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca.

Prema članu 164. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05...54/09) ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu i u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu naknadi štetu, u skladu sa zakonom i opštim aktom. Iz ove zakonske norme proizilazi da poslodavac odgovara za štetu koju zaposleni pretrpi na radu i u vezi sa radom, po opštim načelima odgovornosti, a osnov za naknadu štete zbog povrede prava zaposlenog je pretpostavljena krivica poslodavca. Uslovi odgovornosti su da je zaposleni pretrepeo štetu, da je šteta prouzrokovana na radu ili u vezi sa radom i da ne postoje razlozi za isključenje odgovornosti poslodavca. Povredom na radu smatra se povreda zaposlenog koja se dogodi u prostornoj, vremenskoj i uzročnoj povezanosti sa obavljanjem posla po osnovu kog je osiguran, a koja je prouzrokovana neposrednim i kratkotrajnim mehaničkim, fizičkim ili hemijskim dejstvom, naglim promenama položaja tela, iznenadnim opterećenjem tela ili drugim promenama fiziološkog stanja organizma, kao i povreda koju zaposleni pretrpi pri obavljanju posla na koji nije raspoređen ali ga obavlja u interesu poslodavca, povreda koju zaposleni pretrpi na redovnom putu od stana do mesta rada i obrnuto, na službenom putu i na putu preduzetom radi stupanja na rad. Povredom na radu smatra se i oboljenje osiguranika koje je nastalo neposredno ili isključivo kao posledica nekog nesrećnog slučaja ili obavljanja posla po osnovu koga je zaposleni osiguran, kao i povreda koju zaposleni pretrpi u vezi sa korišćenjem prava na zdravstvenu zaštitu po osnovu povrede na radu ili profesionalne bolesti.

Članom 173. ZOO propisano je da šteta nastala u vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnošću smatra se da potiče od te stvari, odnosno delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete, a članom 174. istog zakona da za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njom bavi. Prema propisima o bezbednosti i zdravlju na radu poslodavac je dužan da rad organizuje i mere zaštite na radu sprovede tako da zaposleni uz normalnu pažnju može da obavlja rad bez opasnosti po svoj život i zdravlje. Propuštanje ove dužnosti povlači odgovornost poslodavca za štetu koja zaposlenom usled toga nastane. Navedenoj obavezi odgovara pravo zaposlenog na bezbednost i zaštitu života i zdravlja na radu.

U konkretnom slučaju, tužilac je ispunjavajući svoje radne zadatke nosio betonsko postolje težine oko 50 kg po izuzetno lošim vremenskim uslovima i u pognutom položaju, s obzirom na težinu predmetnog postolja, bez zaštitnih sredstava na glavi i sa navučenom kapuljačom, te u tom položaju nije mogao da primeti metalnu šipku koja se nalazila na konstrukciji tende. Dakle, obavljajući opasnu delatnost i noseći stvar koja se može smatrati opasnom stvari zbog svog oblika, težine i materijala od kojeg je sačinjena, tužilac se povredio i ovom povređivanju nije ničim doprineo, niti ga je mogao u takvim uslovima sprečiti. U navedenom se ogleda i uzročno-posledična veza između obavljanja opasne delatnosti i rukovanja opasnom stvari i nastale štete, pa je pravilno prvostepeni sud primenio materijalno pravo kada je obavezao tuženog da tužiocu naknadi štetu.

Visina štete u ukupnom iznosu od 120.000,00 dinara, pravilno je odmerena u skladu sa svim okolnostima iz člana 200. ZOO u vezi sa članom 232. ZPP. Pravilan je zaključak prvostepenog suda da sve okolnosti slučaja, a posebno intezitet i trajanje fizičkih bolova, straha i naruženosti opravdavaju dosuđivanje pravične naknade. Pri tome je ovaj sud vodio računa o tome da naknada bude adekvatna značaju povređenog dobra, cilju kome služi, te prirodi i društvenoj svrsi obeštećenja.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u preostalom delu u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija nedozvoljena.

Tužbom podnetom 19.02.2014. godine tužilac je tražio naknadu štete u iznosu od 420.000,00 dinara. Prvostepenom presudom delimično je usvojen tužbeni zahtev za iznos od 120.000,00 dinara, a odbijen za 300.000,00 dinara. Drugostepenom presudom preinačena je prvostepena presuda u usvajajućem delu i odbijen tužbeni zahtev, a potvrđena u odbijajućem delu za iznos od 300.000,00 dinara. Pobijana drugostepena presuda doneta je 29.04.2015. godine.

Prema članu 403. stav 2. tačka 2. ZPP revizija je uvek dozvoljena ako je drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka, a prema članu 403. stav 3. istog zakona revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima ili potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Imajući u vidu da se revizijom tužioca pobija drugostepena presuda i u potvrđujućem delu u kom vrednost predmeta spora iznosi 300.000,00 dinara (2.530 evra prema srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe), revizija u tom delu nije dozvoljena, pa je na osnovu člana 413. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je doneo odluku o troškovima postupka na osnovu člana 153. stav 2. ZPP, pa je utvrdio da tužilac ima pravo na naknadu sledećih troškova: za sastav žalbe i revizije od strane punomoćnika iz redova advokata u iznosu od po 12.000,00 dinara prema Tarifnom broju 10. Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS, br. 15/12), za taksu na drugostepenu odluku u iznosu od 12.200,00 dinara i taksu na reviziju u iznosu od 24.400,00 dinara prema Tarifnom broju 1. Taksene tarife Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, br. 28/94 ... 101/11), što ukupno iznosi 60.600,00 dinara.

Predsednik veća - sudija

Ljubica Milutinović, s.r.