OBAVEZUJU SE tužilje da tuženom na ime troškova postupka plate 228.284,50 dinara, u roku od 15 dana od prijema pismenog otpravka ove presude.

ODBIJA SE zahtev tužilja za naknadu revizijskih troškova.

O b r a z l o ž e nj e

PresudomOsnovnog suda u Novom Sadu P1 2194/2020 od 12.10.2021. godine, stavom prvim, drugim, trećim, četvrtim i petim izreke,usvojen je zahtev tužilja i obavezan tuženi da tužiljama isplati i to: tužilji AA za period od 05.06.2019. godine do 30.09.2020. godine na ime naknade troškova za ishranu u toku rada iznos od 54.502,75 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.06.2021. godine do isplate i iznos od 6.600,29 dinara na ime zatezne kamate obračunate od dospelosti do 31.05.2021. godine i na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora iznos od 38.282,30 dinara sa zateznom kamatom od 01.06.2021. godine do isplate i iznos od 4.504,88 dinara na ime zatezne kamate obračunate od dospelosti do 31.05.2021. godine; tužilji BB za period od 01.10.2017. godine do 30.09.2020. godine na ime naknade troškova za ishranu u toku rada iznos od 103.222,25 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.06.2021. godine do isplate i iznos od 21.211,55 dinara na ime zatezne kamate obračunate od dospelosti do 31.05.2021. godine i na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora iznos od 80.082,79 dinara sa zateznom kamatom od 01.06.2021. godine do isplate i iznos od 16.102,61 dinara na ime zatezne kamate obračunate od dospelosti do 31.05.2021. godine. Stavom šestim izreke, obavezan je tuženi da tužiljama na ime troškova postupka plati 130.998,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom sedmim izreke, odbijen je zahtev tužilja za oslobađanje od obaveze plaćanja sudskih taksi.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 136/22 od 19.01.2022. godine, odbijene su žalbe i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o posebnoj, primenom člana 404. ZPP.

Tužilje su podnele odgovor na reviziju.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ispunjeni su uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog, radi ujednačavanja sudske prakse o pravu zaposlenih u javnim službama kao korisnicima budžetskih sredstava na isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, na osnovu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20), sa kojih razloga je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. ZPP, i utvrdio da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilje su bile u radnom odnosu kod tuženog u spornom periodu i to AA od 05.06.2019. godine do 30.09.2020. godine, a BB od 01.10.2017. godine do 30.09.2020. godine. Tužilje su radile na poslovima ... u posebnim uslovima rada. U spornom periodu tuženi je obračunavao tužiljama zaradu primenom koeficijenta 7,34, koji je u skladu sa Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama. Tuženi u spornom periodu u obračunskim listama tužilja nije iskazivao naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, kao posebnu obračunsku stavku, a kako su zarade tužilja bile niže od minimalne zarade, tuženi je tužiljama svakog meseca vršio dopunu plate do iznosa minimalne zarade prema KU. Stupanjem na snagu Zakona o platama u državnim organima i javnim službama 01.07.2001. godine i donošenjem Uredbe i koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama, naknada za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora se jedinstveno iskazuje, te je tuženi svim zaposlenima povećao koeficijent za 3,17, pri čemu nikada nije objavljena struktura tog uvećanog koeficijenta. Visina naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u spornom periodu utvrđena je na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko finansijske struke.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbene zahteve tužilja i tuženog obavezali da im isplati naknadu troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora za sporni period utvrđen veštačenjem, sa pripadajućom kamatom, jer su zaključili da u iznosu minimalne zarade, po definiciji iz člana 111. Zakona o radu ne može da bude sadržana predmetna naknada troškova, nezavisno od činjenice što je članom 4. stav 1. Zakona o platama u državnim organima, javnim službama propisano da koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, a stavom 2. istog člana, da koeficijent sarži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora. Po mišljenju nižestepenih sudova, u situaciji kada je tuženi tužiljama isplaćivao minimalnu zaradu da tužiljama nije isplaćen topli obrok i regres, te da je tuženi dužan da im tu naknadu isplatu u iznosu utvrđenom veštačenjem.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, revizijom se osnovano ukazuje da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo.

Zakon o radu u odredbi člana 105. stav 3. propisuje da se pod zaradom smatraju sva primanja iz radnog odnosa, osim primanja iz člana 14, 42. stav 3. tačka 4. i 5. člana 118. stav 1. tačka 1-4, člana 119, člana 120. tačka 1. i 158. tog zakona. Prema odredbi člana 118. stav 1. tačka 5. i 6. Zakona o radu, zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa Opštim aktom i Ugovorom o radu, za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način i na regres za korišćenje godišnjeg odmora, a visina troškova iz stava 1. tačka 5. tog člana mora biti izražena u novcu (stav 2).

Zakon o platama u državnim organima i javnim službama, propisao je način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja, pored ostalog i za zaposlene u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, Autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 1. stav 1. tačka 3). Odredbom člana 3. stav 1. tog zakona, propisano je da osnovicu za obračun i isplatu plate utvrđuje Vlada, osim za Predsednika Republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica u službama Predsednika Republike i Narodne skupštine RS. Na osnovu odredbe člana 4. stav 1. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, a na osnovu člana 2. istog člana zakona, koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Poseban kolektivni ugovor za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, Autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, br.106/18), u odredbi člana 90. određuje elemente za utvrđivanje plate, tako što se plata utvrđuje na osnovu: osnovice za obračun plata, koeficijenta sa kojim se množi osnovica, dodataka na platu, obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plate i dela plate po osnovu radnog učinka u skladu sa zakonom (stav 2); osnovna plata pripada zaposlenom koji radi puno radno vreme ili radno vreme koje se smatra punim radnim vremenom (stav 3).

Na osnovu odredbe člana 91. Posebnog kolektivnog ugovora za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, Autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, br.96/19 i 58/19), određeni su elementi za utvrđivanje plate, tako da se plata utvrđuje na osnovu: osnovice za obračun plata, koeficijenta sa kojim se množi osnovica, dodataka na platu, obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plate i dela plate po osnovu radnog učinka u skladu sa zakonom (stav 2); osnovna plata pripada zaposlenom koji radi puno radno vreme ili radno vreme koje se smatra punim radnim vremenom (stav 3).

Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama, koje je Vlada RS donela na osnovu člana 8. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, utvrđeni su koeficijenti za obračun plata zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz Budžeta Republike Srbije, Autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave. Na osnovu odredbe člana 2. stav 1. tačka 13. te Uredbe utvrđeni su koeficijenti za obračun i isplatu plata zaposlenih iz člana 1. ove Uredbe koje se primenjuje i na zaposlene u zdravstvenim ustanovama.

Na osnovu Zaključka usvojenog na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 05.07.2022. godine, zaposleni kojima se plata isplaćuje u visini vrednosti minimalne zarade u javnim službama, kao korisnicima budžetskih sredstava, ostvaruju pravo na naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora po osnovu rada primenom koeficijenta za obračun i isplatu plata, u kome je sadržan dodatak na ime tih naknada i sastavni je deo koeficijenta za svakog zaposlenog.

Tužilje su bile zaposlene u zdravstvenoj ustanovi, sa kojih razloga se na utvrđivanje i obračun njihovih plata, kao i naknada i dodataka po osnovu rada, primenjuju propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama. Supsidijarna primena Zakona o radu propisana je samo za slučaj kada posebnim zakonom položaj, prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih nisu drugačije uređeni. Kako je članom 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama propisano da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, to sledi da ta odredba posebnog zakona isključuje primenu člana 118. stav 1. tačka 5) i 6) Zakona o radu, a posebnim kolektivnim ugovorima za zaposlene u javnim službama nije predviđeno pravo zaposlenih na naknadu troškova za ishranu u toku rada i troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora. To pravo nije predviđeno ni Posebnim Kolektivnim ugovorom za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, Autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, br. 106/18), kao ni Posebnim Kolektivnim ugovorom za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, Autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, br.96/19 i 58/19), niti prethodno važećim Posebnim Kolektivnim ugovorom iz 2010. godine. S obzirom na to da je naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u spornom periodu tužiljama isplaćivana kroz koeficijent za obračun njihove plate, to tužiljama ne pripada pravo na dodatnu isplatu naknada ovih troškova, bez obzira na činjenicu da im je plata isplaćivana u visini minimalne zarade.

Sa napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom člana 416. stav 1. ZPP.

Tuženi je uspeo u postupku, zbog čega su tužilje obavezane da mu naknade troškove postupka u iznosu od 228.284,50 dinara primenom člana 153, 154, 163. i 165. stav 2. ZPP. Tuženom su dosuđeni opredeljeni troškovi koji obuhvataju: sastav odgovora na tužbu i četiri obrazložena podneska od po 9.000,00 dinara, zastupanje na tri održana ročišta od po 18.000,00 dinara, sastav žalbe i sastav revizije od po 18.000,00 dinara, prema Tarifi o nagradama i naknadama za rad advokata. Tužilje su obavezane da tuženom plate i troškove sudskih taksi u skladu sa opredeljenih zahtevom i to: taksu na odgovor na tužbu u iznosu od 17.810,00 dinara, taksu na žalbu u iznosu od 15.322,00 dinara, taksu na drugostepenu presudu u iznosu od 15.322,00 dinara, taksu na reviziju u iznosu od 26.932,20 dinara i taksu na odluku po reviziji u iznosu od 40.398,30 dinara, a sve prema TT.

Zahtev tužilja za naknadu troškova revizijskog postupka za sastav odgovora na reviziju je odbijen, jer ovi troškovi nisu bili nužni i neophodni za donošenje odluke o reviziji, te je primenom člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu četvrtom izreke.

Predsednik veća-sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić