.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 1588/2014
12.05.2015. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Predraga Trifunovića, predsednika veća, Jelene Borovac i Zvezdane Lutovac, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca I.P. iz N., čiji je punomoćnik M.B., advokat iz B., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo unutrašnjih poslova, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Beograd, radi poništaja rešenja o otkazu i vraćanju na rad, odlučujući o reviziji tužene, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 6742/13 od 16.09.2014. godine, u sednici veća održanoj dana 12.05.2015. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 6742/13 od 16.09.2014. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Pravnosnažnom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 6742/13 od 16.09.2014. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 849/13 od 14.06.2013. godine. Tom prvostepenom presudom usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa su kao nezakonito poništena rešenja VD načelnika Sekretarijata unutrašnjih poslova u Gnjilanu br. 172/2001 od 21.02.2001. godine, kojim je određeno da tužiocu prestaje radni odnos sa 05.02.2001. godine i rešenje pomoćnika ministra – načelnika resora javne bezbednosti od 26.11.2002. godine, zavedeno kod tuženog pod br. 01/1 br. 3821/2001, kojim je odbijen prigovor tužioca izjavljen protiv rešenja od 21.02.2001. godine, a tužena obavezana da tužioca vrati na radno mesto policajca u PS Gnjilane, sa sedištem u Vranju i tužiocu naknadi troškove postupka od 174.500,00 dinara.
Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS” br. 72/11, 55/14), koji se u ovom postupku primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. ZPP i našao da revizija tužene nije osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a materijalno pravo je pravilno primenjeno.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužiocu koji je bio zaposlen u MUP-u, Sekretarijat unutrašnjih poslova u Gnjilanu, sa sedištem u Vranju, radni odnos je prestao 05.02.2001. godine, na osnovu zahteva za sporazumni prestanak radnog odnosa. Prema razlozima iz pobijanog rešenja od 21.02.2001. godine, sa zahtevom tužioca od 05.02.2001. godine se saglasio načelnik Uprave policije i načelnik Sekretarijata unutrašnjih poslova u Gnjilanu. Donošenju navedenog rešenja prethodio je zahtev tužioca br. 135 od 05.02.2001. godine, u kome nije bila izražena stvarna volja za prestanak radnog odnosa, već se radilo o krajnjem rešenju za slučaj da mu se ne omogući korišćenje nekoliko slobodnih dana radi rešavanja porodičnih prilika. Sporazum o prestanku radnog odnosa nije zaključen. Na rešenje prvostepenog organa tužene, tužilac je izjavio prigovor, koji je odbijen rešenjem organa tužene br. 3821/2001 od 26.11.2002. godine.
Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava, osnovano zaključili da ovakav zahtev za raskid radnog odnosa, ne može biti osnov prestanka radnog odnosa tužioca primenom člana 107. stav 1. tačka 2. Zakona o radnim odnosima, koji je bio u primeni u vreme donošenja pobijanog rešenja.
Naime, zahtev zaposlenog da mu radni odnos prestane po sporazumu, proizvodi pravno dejstvo i ima značaja za njegov radno-pravni položaj, samo ako je takav zahtev izraz njegove slobodne volje, ako je zaposleni svestan njegovog značaja i posledice koje može proizvesti i ukoliko je takav zahtev uvažen od strane poslodavca, zaključenjem pismenog sporazuma o prestanku radnog odnosa. Dakle, radi se o posebnom osnovu za prestanak radnog odnosa koji treba razlikovati od raskida radnog odnosa, odnosno otkaza ugovora o radu po izjavi zaposlenog, jer konverzija ovih osnova nije moguća. Tako propisuje i određuje, odredba člana 107. Zakona o radnim odnosima koji je važio u vreme kada je tužilac podneo sporni zahtev za sporazumni prestanak radnog odnosa. Raskid radnog odnosa, odnosno otkaz ugovora o radu po izjavi radnika je jednostrani pravni akt, dok je sporazumni prestanak radnog odnosa, dvostrani, što znači da kad zaposleni predloži sporazumni prestanak radnog odnosa, ukoliko poslodavac takav predlog prihvati, o tome se mora zaključiti sporazum u pismenoj formi, koji mora biti napisan i potpisan. Bez takvog sporazuma nema prestanka radnog odnosa po ovom osnovu.
Kako je u konkretnom slučaju izostao sporazum tužioca kao zaposlenog i tuženog kao poslodavca o prestanku njegovog radnog odnosa, u formi i na način kako je to napred navedeno i zakonom propisano, tužiocu je nezakonito prestao radni odnos, zbog čega je pravilna odluka i o njegovoj reintegraciji (vraćanju na rad).
Nalazeći da ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, ni razlozi na koje sud pazi po službenoj dužnosti, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.
Predsednik veća - sudija
Predrag Trifunović, s.r.
