Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14), pa našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Ni u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pa nema ni povrede iz stava 1. istog člana, na koju se revizijom ukazuje, dok se revizijom ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se ona može izjaviti, primenom člana 407. stav 1. ZPP.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, tužilac je kod pravnog prethodnika tuženog zasnovao radni odnos 1995. godine i kao ... obavljao je razne poslove. U toku 2000. godine firma je dokapitalizovana od strane „GG“ iz ... i tužilac je postavljen za rukovodioca snabdevanja, a 2009. godine i za izvršnog direktora prodaje. Međutim, nakon smene dotadašnjeg direktora, na sednici Nadzornog odbora održanoj 07.04.2010. godine, smenjen je i tužilac sa funkcije izvršnog direktora prodaje. Protiv ove odluke tužilac vodi spor pred Privrednim sudom u Novom Sadu. Na osnovu Pravilnika tuženog o unutrašnjoj organizaciji i sitematizaciji radnih mesta po novom modelu organizovanja, tužilac je raspoređen u Odeljenje Nabavke na poslove “glavni kupac” u Organizacionom delu Finansija. Rukovodilac u tom odeljenju bila je DD, a njeno radno mesto sistematizovano je kao stručnjak za nabavke. Poslove “eksport-import glavnog kupca” obavljala je ĐĐ. DD je penzionisana 01.09.2012. godine, a po konkursu za popunu njenog radnog mesta, na koje su u uži izbor ušli tužilac i EE, primljena je EE, koja je radni odnos kod tuženog zasnovala u maju 2012 godine. ĐĐ je penzionisana u avgustu 2013. godine, a na njeno radno mesto je primljena VV, koja je radni odnos kod tuženog zasnovala u aprilu 2013. godine.

Dana 01.06.2013 godine generalni direktor, predsednik Izvršnog odbora tužene, doneo je predlog Pravilnika o izmenama i dopunama Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sitematizaciji radnih mesta. Na sednici Nadzornog odbora tuženog, održanoj 23.09.2013. godine, podneta je informacija o promeni unutrašnje organizacije društva, usklađivanjem sa organizacijom po linde modelu, po kojoj su najveće promene u grupi poslova finansija, gde su izdvojeni delovi nabavke i IT menadžer, a u organizacionom delu nabavke brisano je radno mesto glavni kupac, kao nepotrebno i necelishodno. U ostalim organizacionim delovima brisana su radna mesta koja se neće popunjavati. U skladu sa tim, Nadzorni odbor je doneo odluku da se prihvati informacija o izmeni unutrašnje organizacije društva i da se donese odluka o višku zaposlenih, da će tužiocu prestati radni odnos zbog prestanka potrebe za njegovim radom, zbog uvođenja nove unutrašnje organizacije i nemogućnosti da mu se obezbedi obavljanje drugih poslova. Pravilnik o unutrašnjoj organizaciji i sitematizaciji radnih mesta donet je 02.10.2013. godine, kojim je između ostalog ukinuto radno mesto na koje je raspoređen tužilac, pa mu je rešenjem generalnog direktora od 04.10.2013. godine otkazan ugovor o radu od 07.04.2010. godine. Tužilac je i protiv ovog rešenja podneo tužbu, pa se spor o zakonitosti rešenja o otkazu ugovora o radu tužiocu vodi pred Osnovnim sudom u Novom Sadu.

Pravilnikom o izmenama i dopunama Pravilnika, izvršena je i promena naziva radnog mesta glavnog kupca za uvoz i izvoz u referent za uvoz i izvoz, i na to radno mesto je raspoređena VV, tako da su u službi nabavki ostale da rade samo VV i EE.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo nalazeći da u konkretnom slučaju u postupanju tuženog nije bilo diskriminatorskog ponašanja u odnosu na tužioca.

Zakonom o zabrani diskriminacije („Sl. glasnik RS“ 22/09), u članu 16. Propisano je da je zabranjena diskriminacija u oblasti rada, odnosno narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada kao što su pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, napredovanja u službi, na stručno usavršavanje i profesionalnu rehabilitaciju, na jednaku naknadu za rad jednake vrednosti, na pravične i zadovoljavajuće uslove rada, na odmor, na obrazovanje i stupanje u sindikat kao i na zaštitu od nezaposlenosti. Iz navedene odredbe proizilazi da su najbitnije karakteristike diskriminacije - pravljenje razlike koje pri tom mora biti neopravdano i mora biti vezano za neko lično svojstvo diskrimisanog lica.

U ovom slučaju, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da nije bilo neopravdanog pravljenja razlike i nejednakog postupanja prema tužiocu u odnosu na druge zaposlene na istim poslovima, kao ni povrede načela jednakih prava i obaveza iz člana 5. i 8. ovog Zakona. Iz utvrđenog činjeničnog stanja ne proizilazi da je tužilac stavljen u nepovoljniji položaj, imajući u vidu da je radno mesto na koje je bio raspoređen ukinuto, u postupku organizacionih promena kod tuženog i usklađivanja sa unutrašnjom organizacijom po linde modelu. Donošenje rešenja o prestanku radnog odnosa tužiocu, zbog prestanka potrebe za njegovim radom, nije doneto na osnovu bilo kog njegovog ličnog svojstva, već je vezano za izmenu Pravilnika tuženog o unutrašnjoj organizaciji i sitematizaciji radnih mesta i činjenicu da je ukinuto radno mesto na koje je do tada bio raspoređen. Unutrašnja organizacija rada i sistematizacija radnih mesta predstavlja autonomno pravo pravnog lica, pa se ona ne može preispitivati u sudskom postupku, već sud može ceniti samo zakonitost odluke o prestanku radnog odnosa, odnosno da li je odluka doneta u zakonitom postupku i od strane nadležnog organa poslodavca. To dalje znači da nezakonita odluka ne mora nužno predstavljati i diskriminatorsko postupanje poslodavca prema zaposlenom, već je ona diskriminatorska samo u slučaju da je poslodavac prema jednom zaposlenom neopravdano pravio razliku u odnosu na ostale zaposlene, na osnovu nekog njegovog ličnog svojstva.

Tužilac je podneo tužbu radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa, u kom postupku će sud ceniti njenu zakonitost, a u konkretnom slučaju iz utvrđenog činjeničnog stanja ne proizilazi da je tužilac neopravdano tuženog stavljao u nepovoljniji položaj u odnosu na druge zaposlene, posebno imajući u vidu da se iz istog ne može zaključiti da je postojalo bilo koje lično svojstvo tužioca na osnovu koga je tuženi mogao ili jeste pravio razliku u postupanju prema njemu. Ovo se odnosi i na VV, na koju tužilac ukazuje tužbom u ovoj pravnoj stvari, jer je njegovo radno mesto ukinuto i otkaz je usledio kao posledica ovakve organizacione promene tuženog. U skladu sa tim, okolnost što tužilac nije raspoređen na drugo radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima, te da li je uopšte postojalo upražnjeno radno mesto na koje je on mogao biti raspoređen, može biti predmet preispitivanja samo u postupku ocene zakonitosti odluke o prestanku radnog odnosa, a ne predstavlja osnov za utvrđenje postojanja diskriminatorskog postupanja tuženog prema tužiocu, u odsustvu osnovnih pokazatelja ovakvog ponašanja (neopravdano pravljenje razlike među zaposlenima na osnovu nekog ličnog svojstva jednog od njih).

Imajući u vidu napred izneto, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijanom odlukom pravilnom primenom materijalnog prava odlučeno o tužbenom zahtevu, pa je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić