Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pravnosnažnu presudu u preinačujućem delu koji se odnosi na novčano potraživanje, primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 18/20), u vezi odredbe člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 10/23) i utvrdio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zaposlen kod tuženog i obavlja poslove „specijalista kliničke biohemije“. Rešenjem tuženog broj .. od 21.06.2018. godine, tuženi je tužiocu izrekao disciplinksu meru – novčanu kaznu u visini od 20% od osnovne zarade zaposlenog za mesece jun, jul i avgust 2018. godine, koja je izvršena obustavom zarade, zato što 27.04.2018. godine u Službi za laboratorijsku dijagnostiku, radeći u prvoj smeni (od 07,00 do 14,00 časova) nije izdao rezuletate biohemijskih analiza, niti 30.04.2018. godine i 03.05.2018. godine, a nije ih ni dostavio lekarima, specijalistima medicine rada u skladu sa procedurom za izvođenje sistematskih pregleda i izdavanja lekarskih uverenja broj .. od 01.02.2003. godine, čime je učinio povredu radne obaveze propisanu članom 179. stav 2. tačka 1. Zakona o radu i članom 14. tačka 2. Ugovora o radu broj .. od 14.03.2006. godine, na osnovu odredbe člana 133. stav 1. tačka 1. Kolektivnog ugovora tuženog broj .. od 02.06.2016. godine i to „neizvršavanje, neblagovremeno, nesavesno ili nemarno neizvršavanje radnih obaveza“. Na osnovu tog rešenja tužiocu je naplaćena novčana kazna koja je predmet njegovog imovinskog tužbenog zahteva.

Prvostepeni sud je imovinski tužbeni zahtev tužioca usvojio nalazeći da je rešenje o izricanju disciplinske mere – novčane kazne tužiocu nezakonito, dok je drugostepeni sud, preinačio prvostepenu presudu nalazeći da je tužiocu zakonitim rešenjem tuženog izrečena disciplinska mera - novčana kazna i da je zbog toga njegov tužbeni zahtev kojim je tražio vraćanje naplaćenog iznosa novčane kazne, neosnovan.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo odbijanjem tužbenog zahteva tužica za povraćaj iznosa naplaćene novčane kazne.

Odredbom člana 164. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/2005... 95/2018), propisano je da ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu naknadi štetu, u skladu sa zakonom i opštim aktom.

Na osnovu člana 155. Zakona o obligacionim odnosima, šteta je umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta).

U konkretnom slučaju, tuženi tužiocu nije pričinio štetu imajući u vidu da je tužiocu novčana kazna naplaćena na osnovu zakonitog rešenja o izricanju disciplinske mere – novčane kazne donetog od strane tuženog pod brojem .. od 21.06.2018. godine. Zbog toga je zahtev tužioca za vraćanje iznosa naplaćene novčane kazne neosnovan, kako je pravilno zaključio drugostepeni sud, a navodima revizije tužioca se neosnovano pobija pravilnost primene materijalnog prava.

Na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost revizije tužioca izjavljene protiv dela pravnosnažne presude kojom je odlučeno o nenovčanom potraživanju, na osnovu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona parničnom postupku i utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Na osnovu odredbe člana 441. Zakona parničnom postupku, revizija je uvek dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Ukoliko se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu dozvoljenost revizije se ceni na osnovu odredbe člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, kojom je propisano da revizija nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

U konkretnom slučaju, predmet tužbenog zahteva je poništaj rešenja tuženog o izricanju disciplinske mere – novčane kazne tužiocu što znači da se radi o nenovčanom potraživanju koje ne spada u sporove iz odredbe člana 441. Zakona o parničnom postupku u kojima je revizija uvek dozvoljena. Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud je zaključio da revizija tužioca izjavljena protiv odluke o nenovčanom potraživanju (poništaj rešenja o izricanju disciplinske mere – novčane kazne) nije dozvoljena te da zbog činjenice da se predmet spora ne odnosi na novčano potraživanje nema uslova ni za primenu odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić