U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Saša Filipović, advokat iz ..., protiv tuženog „BB“ iz ..., čiji je punomoćnik Aleksandar Bugarin, advokat iz ..., radi poništaja rešenja, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3450/14 od 02.12.2014. godine, u sednici održanoj 28.09.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3450/14 od 02.12.2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Aranđelovcu P1 2292/13 od 30.03.2015. godine, stavom prvim izreke, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se poništi, kao nezakonito, rešenje o otkazu ugovora o radu od 01.08.2011. godine i da se obaveže tuženi da tužilju vrati na rad na poslove „…“ ili na druge odgovarajuće poslove. Stavom drugim izreke odbijen je i tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se tuženi obaveže da joj naknadi štetu u visini izgubljene zarade i drugih primanja koji joj pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu, te da uplati dopriose za obavezno socijalno i penzijsko osiguranje, a stavom trećim izreke obavezana je tužilja da tuženom naknadi troškove parničnog postupka od 243.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3450/14 od 02.12.2014. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i prvostepena presuda potvrđena u stavu prvom i drugom izreke, dok je stavom drugim izreke, ukinuto rešenje o troškovima postupka, sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude i u tom delu predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 399. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pri čemu drugostepena presuda sadrži i ocenu svih žalbenih navoda koji su od odlučnog značaja, pa nema ni povrede iz stava 1. ovog člana, na koju se revizijom ukazuje.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilja je bila u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog, raspoređena na poslove asistenta planiranja, do donošenja rešenja tuženog od 01.08.2011. godine, kojim joj je otkazan ugovor o radu, na osnovu člana 179. tačka 9. Zakona o radu, jer je zbog ekonomskih, tehnoloških i organizacionih promena kod tuženog, došlo do prestanka potrebe za njenim radom. Pre donošenja ovog rešenja, tuženi je 21.04.2010. godine, sa sindikalnom organizacijom zaključio Sporazum o prekidu štrajka, kojim je, pored sporazuma o obustavi štrajka, dogovoreno i da će se eventualno otpuštanje zaposlenih za čijim je radom prestala potreba, vršiti pod uslovom dobroboljnog odlaska iz preduzeća uz isplatu stimulativnih otpremnina zaposlenima čije prijave budu prihvaćene, kao i da će potpisnici Sporazuma po okončanju letnje sezone 2010. godine, razmotriti uspešnost realizacije programa dobrovoljnog napuštanja kompanije, uz mogućnost promene uslova za otpuštanje zaposlenih ako to situacija zahteva. Tuženi je radi realizacije navedenog sporazuma 07.06.2010. godine objavio interni oglas za prikupljanje ponuda zaposlenih za prestanak radnog odnosa po osnovu viška zaposlenih uz isplatu stimulativne otpremnine, nakon čega je 10.03.2011., 28.03.2011. i 05.04.2011. godine, upućivao pozive predsedniku samostalnog sindikata tuženog radi prezentacije rezultata poslovanja tuženog u 2010. godini, razmatranja uspešnosti realizacije programa dobrovoljnog napuštanja kompanije i upoznavanje sa planovima tuženog da se sprovođenjem programa rešavanja viška zaposlenih smanji broj zaposlenih. Pre donošenja osporenog rešenja tuženi je doneo i Pravilnik o izmenama i dopunama Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova od 21.04.2011. godine, kojim je, između ostalog, u Sektoru … (članom 3. tačka 27.), na radnom mestu … smanjen broj izvršilaca sa 2 na 1. Dana 23.06.2011. godine tuženi je doneo predlog Programa rešavanja viška zaposlenih, koji je dostavljen na mišljenje Nacionalnoj službi za zapošljavanje i sindikalnoj organizaciji tuženog. Sindikalna organizacija tuženog je u svom mišljenju izrazila neslaganje sa predlogom Programa rešavanja viška zaposlenih, a Nacionalna služba za zapošljavanje je dostavila tuženom mišljenje i predlog mera za zapošljavanje viška zaposlenih kod tuženog u kome je, pored ostalog, navedeno da kod tuženog ne postoji mogućnost da se zaposlenima koji su višak obezbedi bilo koje od prava utvrđenih u članovima 154. - 156. Zakona o radu, te da je poslodavcu predočeno, posle uvida u zahteve za potrebnom radnom snagom, da ne postoji potražnja za zanimanja zaposlenih koji su tehnološki višak. Dana 18.07.2011. godine tuženi je doneo Program rešavanja viška zaposlenih, kojim su utvrđeni razlozi prestanka potrebe za radom zaposlenih, kao i struktura zaposlenih za čijim je radom prestala potreba.

Kriterijumi za utvrđivanje viška zaposlenih utvrđeni su članom 3. Aneksa 3. Kolektivnog ugovora tuženog, od 24.01.2007. godine, i to: rezultati rada, odnos zaposlenog prema radu, imovno stanje zaposlenog, dužina radnog staža i stručna sprema, s tim što je određeno da je značaj kriterijuma iz ove odredbe izražen redosledom kojim su kriterijumi navedeni, tako da kriterijum višeg značaja, ako je na osnovu njega moguće utvrditi ko će od zaposlenih koji predstavljaju višak biti proglašen viškom zaposlenih, isključuje primenu kriterijuma nižeg značaja. Članom 10. ovog Kolektivnog ugovora, utvrđeno je da se kategorije zaposlenih precizno pobrojani ovim članom, a između ostalog zaposlena žena za vreme trudnoće, kao i zaposlena žena na porodiljskom odsustvu i odsustvu radi nege deteta, ne mogu odrediti viškom zaposlenih bez njihove saglasnosti, čak i ako ispunjavaju uslove prema kriterijumima utvrđenim ovim Kolektivnim ugovorom. Na radnom mestu asistenta planiranja, na koje su bile raspoređene tužilja i VV, smanjen je broj izvršilaca sa 2 na 1, pa se radi utvrđivanja ko će od ove dve zaposlene biti proglašen viškom pristupilo primeni kriterijuma iz Kolektivnog ugovora. Primenom prvog kriterijuma – rezultati rada, obe zaposlene su ocenom neposrednog rukovodioca bile vrednovane istom ocenom, pa primenom sledećeg kriterijuma – imovnog stanja zaposlenih, Komisija tuženog za procenu imovnog stanja, a na osnovu dokumentacije koju su ove zaposlene dostavile kao dokaz o svom socijalno-ekonomskom statusu, je utvrdila da je tužilja boljeg imovnog stanja od VV - druge zaposlene na istom radnom mestu. Rešenjem tuženog od 30.11.2011. godine, utvrđeno je da je VV 19.10.2011. godine otpočela korišćenje porodiljskog odsustva i da će porodiljsko odsustvo i odsustvo radi nege deteta koristiti u kontinuitetu do 19.10.2012. godine. Tehnološkim viškom proglašena je tužilja, a tuženi joj je isplatio otpremninu zbog prestanka radnog odnosa po ovom osnovu.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je pobijanom odlukom odbijen tužbeni zahtev za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa tužilji, uz zaključak sudova da su za njegovo donošenje bili ispunjeni uslovi iz člana 179. tačka 9. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05 i 54/09).

Članom 179. tačka 9. navedenog zakona, propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. Odredbom člana 153-158. Zakona o radu propisan je način utvrđivanja viška zaposlenih kod poslodavca kada je, s obzirom na ukupan broj zaposlenih i broj zaposlenih koji su višak, neophodno donošenje programa rešavanja viška zaposlenih, pa je propisana sadržina programa i postupak njegovog donošenja. Članom 155. stav 1. tačka 1. propisano je da program sadrži razloge prestanka potrebe za radom zaposlenih, a tačkom 4. kriterijume za utvrđivanje koji zaposleni su višak, dok je prema stavu 2. ovog člana poslodavac dužan da predlog programa dostavi sindikatu i organizaciji nadležnoj za zapošljavanje radi davanja mišljenja. Članom 156. stav 3. Zakona o radu propisano je da je poslodavac dužan da razmotri i uzme u obzir predloge republičke organizacije nadležne za zapošljavanje i mišljenje sindikata i da ih obavesti o svom stavu u roku od osam dana.

U konkretnom slučaju kod tuženog je došlo do organizacionih promena i potrebe smanjenja broja zaposlenih, a između ostalog i do smanjenja broja izvršilaca na poslovima koje je obavljala tužilja. U postupku donošenja pobijanog rešenja, tuženi je postupio u skladu sa odredbama člana 153. do 158. Zakona o radu, s obzirom da je, suprotno navodima revizije, Program rešavanja viška zaposlenih, doneo uz pribavljeno mišljenje Nacionalne službe za zapošljavanje i sindikata zaposlenih. Kriterijumi za utvrđivanje viška zaposlenih predviđeni su Aneksom 3. Kolektivnog ugovora, kojim je određen i značaj kriterijuma iz ove odredbe prema redosledu kojim su kriterijumi navedeni, tako da kriterijum višeg značaja, isključuje primenu kriterijuma nižeg značaja. Pravilnom primenom odredaba Kolektivnog ugovora koji se odnose na vrstu i značaj kriterijuma prilikom određivanja viška zaposlenih, u situaciji u kojoj su obe zaposlene po prvom kriterijum isto vrednovane (rezultati rada), tuženi je pristupio primeni sledećeg kriterijuma – imovno stanje zaposlenih, čijom primenom je utvrđeno da je tužilja boljeg imovnog stanja od VV, čime je ispunjen uslov da tužilja bude proglašena viškom zaposlenih na ovom radnom mestu. Pri tom, VV ugovor o radu nije mogao biti otkazan po ovom osnovu, bez njene saglasnosti, s obzirom da ona kao zaposlena koja se nalazi na porodiljskom odsustvu i odsustvu radi nege deteta, uživa posebnu zaštitu od otkaza, predviđenu kako Kolektivnim ugovorom tako i Zakonom o radu.

U postupku donošenja pobijanog rešenja tuženi je ispoštovao i odredbu člana 158. stav 1. Zakona o radu, s obzirom da je pre donošenja rešenja tužilji isplaćena otpremnina. Okolnost na koju se revizijom ukazuje, da je otpremnina nepravilno utvrđena i isplaćena u manjem iznosu od iznosa na koji bi tužilja imala pravo, ne čini rešenje o otkazu nezakonitim, kako to osnovano nalaze nižestepeni sudovi, već samo ovlašćuje tužilju da podnese zahtev (i u sudskom postupku) za ispaltu manje plaćenog iznosa.

Neosnovani su navodi revizije da tuženi prilikom sprovođenja Programa rešavanja viška zaposlenih nije preduzeo nijednu od mera propisanih odredbom člana 155. Zakona o radu, s obzirom da je u postupku pred nižestepenim sudovima utvrđeno da nije bilo mogućnosti za premeštaj tužilje na druge poslove, niti za njeno upućivanje na rad kod drugog poslodavca.

Imajući u vidu da je na ovaj način tuženi u svemu postupio po navedenim zakonskim odredbama, to je pravilna odluka nižestepenih sudova da nije osnovan zahtev tužilje za poništaj otkaza ugovora o radu, pa je neosnovano isticanje u reviziji tužilje da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo. Budući da je pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu zakonito, to ne postoji ni osnov za obavezivanje tuženog da tužilju vrati na rad, u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu, što reviziju tužilje čini neosnovanom i u tom delu.

Ostalim navodima revizije ponavljaju se žalbeni razlozi o kojima se apelacioni sud izjasnio, dajući razloge koje prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić